Кад по мраку кренем из Вучја или за Вучје прекрстим се три пута. За себе и за некога другог. Сваке године се на том путу, који од лесковачког Хисара до центра Вучја мери двадесетак километара, у просеку три човека силом растави са животом. Сваке године оду деца која излазе из приградског аутобуса, старији људи који иду или чекају покрај пута, возачи који ударе у камионе или приколице. Сваке године на таквим местима се поставе нове табле, ново свеже или пластично цвеће, нови натписи са именима погинулих. Ти знакови поред пута стоје у помен преминулима и као нове, а старе опомене.

Тамо где није крпљен асфалтом, пут Лесковац–Вучје прекривен је коцком.Познајем га одавно јер сам као дете, као и сви остали из Лесковца, бициклом одлазио на купање у Вучјанку. На неким местима пут је прав као пушка који мами да се аутомобил претвори у метак. Све док се метак не забије у нешто црно, неку непробојну сенку која има снагу да смрви вас, ваш аутомобил и било који систем заштитних ваздушних јастука. Колико пута се само десило да ауто улети у приколицу трактора који превози кукавичке балване а који нема ни предња а камоли задња светла и обележја једног таквог транспорта. Акт привезивања јаркоцрвене мајице за крај једног таквог 300кг тешког балвана садржи у себи само огромну дозу глупости помешане са неприкосновеном немарљивошћу. А када се таква несрећа деси неки на то само слегну раменима и кажу да је то нови лесковачки ражњић.

Великим делом тај пут води кроз села, што је умирујућа чињеница, јер се онда бициклисти и пешаци у маскирним оделима бар наслуте испод слабе уличне светлости. Када се село напусти не види се ништа, не само од густог мрака већ и од погрешно наштелованих фарова аутомобила који вам долазе из супротног правца. Једно светло дуго, друго кратко и док ви бесно размишљате да ли да му аблендујете јер сте потпуно заслепљенивећ заборављате на бројне рупе, на људе који ту негде у мраку стоје или излазе из поља са жељом да што пре оду кући. Пре неки дан сам видео једну дубоку рупу у самом Лесковцу, неко се макар сетио да је обележи побијеним гранама дрвећа. Дрво расте из асфалта.

Кад не бринемо о неким стварима хајде да видимо колико вреди људски живот, да ли вреди мање од сијалице за фарове (ксенонске и остале лампе од 160 до 800 динара), мање од мачијег ока (око 40 динара), мање од закрпљене рупе (цена зависи од величине рупе). Са друге стране у болницама Србије веома много пацијената лежи због повреда задобијених у саобраћајним несрећама, огроман део републичког буџета за здравство одлази на лечење повређених у саобраћајним незгодама. У тим незгодама годишње у Србији више од 1500 особа бива повређено, погине 10 пута више људи него у Великој Британији. Кажу око педесеторо деце и око хиљаду одраслих годишње,у последњих 10 година укупно 10.127 мртвих. Тако каже статистика. Шта на то да кажу мртви, повређени, инвалиди, погођени и породице?

Вероватно и ове бројке и трагедије нису довољна опомена, некако смо навикли да живот мање вреди ако се ради о туђем, а ради се заправо о нашем јер су настрадали нечији очеви, мајке, сестре, деца. И не желимо да поверујемо да ако овако наставимо сами долазимо на ред. Обично поверујемо прекасно. И знате шта ме највише чуди? Ако следеће године три људска живота на горе поменутом путу поново буду угашена то више никога неће зачудити. Као да се тај губитак живота из неодговорности претворио у сасвим нормалну ствар па ако је тако било до сада зашто би се нешто мењало?

А много тога треба променити: трулу флоту српског друмског саобраћаја, оронуле регионалне и локалне путеве, треба пооштрити мере техничког прегледа, контролу саобраћаја; треба донети нови закон о безбедности саобраћаја, и променити мудрости попут оних да „боље возим пијан него трезан” или „само ме ти стави за волан”...