Племенска питања

Нема више у Србији једноставних ствари и једноставних забава, иако неретко можемо да чујемо како се скоро све банализовало и како нас је потопио кич. Можда. Али та банализација, парадоксално, није нам у живот унела једноставност. Да јесте, не бих имала ништа против баналности. Увек сам за сваку баналност која ће ми живот учинити угоднијим и мање компликованим. За смисао ћу да се побринем сама, то не мора нико са стране да ми обезбеђује.

Говорим, наиме, о томе да данас тешко може да се деси нешто на јавној сцени, а да се у одређеном тренутку, у некој тачки, мање или више удаљеној, не преломи кроз визуру такозване две Србије. Буквално све, у распону од књижевних критика до победе у ријалитију. Књижевност и ријалити су, наравно, поређани по мојој личној лествици, и симболизују врх и дно, али верујем да свако од вас има своју сопствену вредносну скалу. И ако пређете преко те скале, увидећете да је свака ствар, чак и она која наизглед с политиком нема никакве везе, обојена том поделом. Не могу да поверујем да политика може да има баш тако свеобухватан значај на душе свих људи, па стога закључујем да питање две Србије и јесте и није политичко. У зависности од тога која Србија говори, питање може бити и социолошко, и религијско, и филозофско, и егзистенцијално, а богме и психопатолошко понекад.

Кад читам поједине књижевне критике, јасно ми је да ту најмање од свега говори критичар, а да много више од тога говори идеолошки заслепљен појединац, те да његов став, у таквом неком случају, понајмање зависи од квалитета књиге. То уме прилично да ме растужи, признајем, јер и даље имам романтичне представе о томе да би људи који се на било који начин баве уметношћу требало да умеју да уздигну своје биће изнад таквих ниских страсти. Али, авај, не умеју, и што је најтужније, уопште и не желе. Јашу на својој колумни и машу пером оштрије него мачем, ти неостварени ратници и осветници.

С друге стране, човек би могао наивно да помисли да ће неки спокој и одмор од подела наћи макар у свету забаве, али не! Недавни завршетак још једног досадног ријалити серијала отворио је нове салве оргијања. „Шамар ретроградној Србији!” Од стране, ваљда, неке јапанске Србије, шта ли? Морам признати, кад сам оно мало бацала поглед на њих, док су у гаћама шетали кроз екран па директно у моју дневну собу, ништа од тога нисам уочила, ни традиционално, ни напредно. Видела сам само празно и жељно пара и славе. И помало без мозга. Међутим, сад испада, да су ту, међу тим људима у гаћама, били и моји представници? Ако ме оно са књижевним критичарима растужује, ово ме тотално збуњује. Не знам за чије гаће да се одлучим, не знам које ме гаће боље заступају пред светом.

И та би борба још и имала неке логике да барем једна од те две Србије, има свог политичког представника на кључном месту, да је бар једна од две Србије задовољна овима који су на власти, да бар једна од две љуто зараћене Србије навија за некога. Али, врага! Две Србије су, и не знајући то, заправо истомишљенице. Кад читате њихова гласила, ма колико они мислили да се разликују, у једном су сложни: власт све ради погрешно. Они би то боље.

Не знам због чега би требало у ово да поверујем. Једна од те две Србије је своју шансу имала и није учинила ништа специјално мудро за то време. Таворило се и проблеми су се одлагали до у бесконачност, уз много оправдања да не могу да ураде ништа јер су лимитирани. Ова друга Србија, која своју шансу, ваљда, још није дочекала, склона је понекад таквим изливима беса и осветничког гнева да ме чисто страх шта би се десило кад би дошли на власт. Ценим да би оснивање министарства за реваншизам била прва тачка дневног реда.

У међувремену, док се две Србије свађају, на власти су неки трећи. Ко их је изгласао, остаје мистерија. Јер чини се да је цела Србија подељена у два зараћена племена, а сваки представник та два племена пре би умро него да гласа за ове који су на власти. Па ти сад буди паметан.