Подмладак, брате

У мају прошле године три групе деце и младих из Београда, Ниша и Ужица су, уз подршку три институције, на узорку од 1.358 деце и младих од 12 до 18 година из десет места широм наше државе, спровели истраживање које је у језгровитој форми недавно објавио НИН. ,,Србија би требало да буде етнички чиста држава у којој би ради националних интереса било оправдано приморати здраве жене да роде децу, хомосексуалци би се присилно лечили, а атеисти би били проскрибовани као људи који не знају да разликују добро и зло”, сумира новинарка дотичног недељника основнерезултате тог анкетирања младежи.

Нажалост, све ово није нарочито чудно: не од јуче, кад се у Србији чује да је неко јавно – понекад и на смрт – избатинао политичке и фудбалске неистомишљенике и појединце другачијег полног опредељења или тена, те каквог странца, готово унапред треба упрети прстом на омладину. Иако се по древним представама, цементираним искуствима из 1968, за младеж чува улога авангарде, деведесете су за Србију раздобље разних дисконтинуитета који су довели до тога да овде много шта буде сасвим другачије него у развијенијим срединама. Стоје сва општа места о деци која су тада била изложена турбофолк културном моделу и својеврсном менталном карантину, и која су премало, или нису нимало, путовала, што се одразило на њихову визију света. Аони који су тад били деца, сада су омладинци.

С друге стране, што је режим из деведесетих засејао, они ововековни су уз свесрдну помоћ томе одговарајућег судства ,,поспешили” разним видовима подршке популизму и разумевањем за ирационалну агресивност. Кад притом за прекомерне несташлуке младежи треба тражити изговор, старији их по правилу оправдавају незрелошћу починиоца. Тако је под вишегодишњим притиском јавности навијачу Црвене звезде Урошу Мишићу затворска казна најпре преполовљена, да би недавно био пуштен на слободу јер се ипак испоставило да нема доказа да је он извршио покушај убиства над бившим жандармом Небојшом Трајковићем. А док је тих доказа било, настали су разни видови протеста што се Урошу судило само стога што је са својих 19 лета пожелео да на утакмици свог вољеног клуба бакљом испржи једног полицајца. Али Мишић је тимепостао само узор за гомилу случајева несташлука млађаних навијача за које се по цену закрчивања саобраћаја и менталног здравља, по Београду све чешће тражи ,,правда”.

Тешко да има препоручљивијег начина да уђемо у нечију менталну структуру од бављења језиком који он користи. Језик српске младежи у великој мери представља мешавину жаргона, англицизама и лингвистичких решења из аргоа криминалних кругова, укључујући и широки смисао за говор од милоште. Посебно битно је овде упрети прстом на масовно зазивање „брате”,на именицу, на коју је српски језик и иначе посебно слаб. У питању је интерпретативна заједница која титулу попут те додељује и шири и на подручја за која је на другим језицима предвиђена знатно скромнија титула – и именица – рођак. У овом контексту, она служи да укаже на пословни смисао и осећај за присност – обоје ни најмање случајно по узору на оне из криминалних кругова, у којима је речено тепање деведесетих и (про)ширено. Али факат да се речена именица најчешће користи у вокативу, дакле у директној (интер)акцији, указује на прагматичност млађаног слоја каква би се очекивала од неке знатно времешније скупине. Што се осталих помињаних језичких црта тиче, жаргон је ту да – изолационистички – што више искључи припаднике осталих друштвених група из комуникације, а англицизми – да укажу на наводно познавање духа времена, који је ,,доказан” по правилу још једино тиме што је корисник отворио налог на каквој друштвеној мрежи. С обзиром на карактеристике савремене младежи коју открива њен језик, те на изолационистичку локалну политику деведесетих и ,,прагматичку” у 21. веку, може се рећи да би, нажалост, чудила једино другачија слика тог слоја од оне коју је дало истраживање којим је овај текст започет.