Поносни што исправљамо неправду

Кад једна влада одлучи да неселективно спроводи реформе и наводно исправља социјалну неправду, морамо да се запитамо који су принципи селекције. A нарочито, који мотиви наводе да се у целини друштва изузму одређене (професионалне) групе и именују или као кривци за сиромаштво и мањак у буџету, или као „ спаситељи” чија жртва ће значајно побољшати посусталу српску економију и финансије. Ово друго је инкорпорирано у идеју солидарног пореза, да боље и „друштвено одговорно” звучи. Онда се чини да је сасвим логично да две посебно значајне и одговорне области и њихови носиоци – професори и лекари – буду опорезовани на такав начин да будућност те две области постаје потпуно неизвесна. Штавише, извесно је да ће ово што је влада замислила довести до тоталног урушавања високог образовања и медицинских установа. Али ког високог образовања и којих медицинских установа? Наравно, државних.

Одатле се сам по себи намеће одговор на питање који мотиви леже иза ових драконских мера.Говорићу, пре свега о универзитету,јер њему припадам, али се опорезивања у медицини још више плашим. Као што је већ неколико пута поновљено, одлука да се буџетски субјекти опорезују и у оним деловима зараде појединаца и установа којиприпадају заради на тржишту, то јест који су изван буџетских извора, правно је неодржива. Јасно је да је ова мера предузета да би се свепреточило на „слободно тржиште” и у приватне руке. Овај ултранеолибералистички гест сасвим је у складу са захтевима светских финансијских центара моћи. Слепо прихватање ових захтева не само да значи небригу о националним интересима већ, нарочито у случајевима малих и свакојако немоћних држава, значи уништавање самог друштвеног ткива. И то је управо оно што нам доноси будућност чији су правци назначени данас у мерама небрижне владе (тренутно у оставци, сутра сличне на власти).

Неселективни удар на институцију државног универзитета који опслужује око 16.000 професора и другонаставно особље, где се школује око 200.000 студената – значи удар на групу која не само да има изузетно значајну друштвену улогу већ припада професионалној категорији која је на непрекидној проби и која мора да се потврђује сваких пет година на поновљеним изборима. С друге стране, та иста категорија која треба да сноси бреме реформи мора бити укључена у националне и међународне пројекте који су такође опорезовани, а који представљају, у многим дисциплинама, sine qua non опстанка самих дисциплина. Могу да закључим да је овим законом извршен својеврстан удар на аутономију државних универзитета.

Новим законима се апсолутно демотивишу и старији професори и млађи наставници. Кад је реч о овим другима,јасно се даје упутство: идите у приватни образовни сектор или у иностранство,где ћете искористити своје знање и капацитете. Србија, иначе биолошки остарела, опустошена пресељењем стотина хиљада образованих људи деведесетих година, постаје земља пензионера, политичких опортуниста, „способних” бизнисмена, необразоване масе и осталих очајних, апатичних појединаца. Постаје и земља разорених породица лишена генерацијског континуитета. Са таквом структуром она је подесна за владање.Упркос декларативним и сентименталним изјавама љубави народу, историјско искуство нас учи да вође воле само оне делове народа који их беспоговорно слушају. Зато је увек упутно да се утиша, онеспособи и онемоћа критички оријентисан, образован слој који неће беспоговорно да се клања вођама верујући у њихову љубав и непогрешивост. А ми јесмо увелико на путу где се тек створене демократске структуре замењују пророчким и обавезујућим гласом вође.

И управо због тога што јесмо на том путу,целокупна академска заједница се ућутала, забринута за свој опстанак. Не желим да помислим да се ради о страху, што је, како кажу, то случај са медијима. Та заједница, понижена и увређена, изгледа да полако пристаје да буде само још један од фактора који учествују у губљењу достојанства државе као институције целокупног друштва и њеном неумитном паду пред моћи капитала, на основу одлука тренутних власти. Популистичко удварање најсиромашнијим слојевима тиме што бреме пуњења буџета и постизање економске стабилности треба да сносе такозвани средњи слојеви, у које спада популација о којој је реч, води само проширењу и „обогаћивању” слоја сиромашних, што, како је, после грчког и других искустава познато, води управо до блокирања потрошње и до економске стагнације. Тозаљубљеници у идеју слободног тржишта најбоље знају, и то, како кажу, није добро. А управо они, под притиском, или без њега, непрекидно предлажу „кресање” буџета, само на одређеним местима, али са јасним циљем.

Професорка на Факултету политичких наука