Vozim se sinoć tridesetkecom prema kući, oko 22 sati , nema gužve, svako zabavljen sobom, čuje se pokoji mobilni, devojka pored mene ukucava es-em-esove, iza mene momak razgovara mobilnim nekako neveselo, ali dovoljno glasno da čujem razgovor htela ne htela, veli: dobro pitaću…dobar sam s njim…da te ubaci pa posle ćemo da vidimo, a gde bi ti tačno želeo da pređeš…aha, aha, pa pitaću... ali čujem da će Anđelković u Kaluđericu…zvao ja mislio da će Lidija…ne znam ni ja otkud Anđelković… Uskoro siđoh , a ne saznah koja Lidija, koji Anđelković. Ali očigledno postizborna premetačina. Niži nivoi, jer oni viši se ne voze gradskim prevozom, a dogovore ne prave na javnim mestima ko sitna riba.

Idem prema domu svome, i razmišljam jao, kad sad nastane grabež i pomama! Kad se spletu zasluge i očekivanja, obećanja i namirivanja... nema tog partijskog (stranačkog) delatnika koji sad nije u groznici. Od takozvanih šrafova i šrafčića do osovine i karburatora. Pa dizne, šoferšajbne, brisači, uvlakači... ne možeš ni bez jednog, a previše pretendenata. Svi se dali u stranke, ne samo politički ambiciozni, već iz egzistencijalne nužde. Ma kakav jednopartijski sistem, Komunistička partija je bila naiva prema ovima. Tada su vukli za rukav, a sada se kače o rukave, vise o ramenima.

Posle izbora je navala, treba podmiriti podmladak, a pristižu pedesetogodišnjaci i stariji (naročito intelektualci sa zaslugama) koji se zaricaše da neće nikada ni u jednu... vide ne ide bez članstva možeš i posao da izgubiš, ako ga kojim slučajem imaš. A dok se namire crevca svih partija i satelita partija, narod osta go i bos. A sve u ime naroda, i za narod. Puna usta naroda, a narodna usta...

„Tuku” se nezamenjivi (svekoliki spasioci) i nesmenjivi (svekoliki branitelji). Po narodnoj grbači. Arogantni, bogomdani! Pa još i ljuti. Gospođa Trivan prednjači. Kao da je ona šef partije, a ne Tadić. Kladim se da je bar nekoliko postotaka smakla demokratama. A tek što viču ti predsednički kandidati! Treniraju strogoću. Čeda viče i poskakuje. Dinkić se napeo, ’oće da pukne ne bi li nadjačao Čedu, u svakom pogledu. Svi im krivi, kao da do sada nisu bili tu. Vučić viče i za sebe i za skrušenog Tomu.

Toma ko Jov, kao da su se sve muke sveta svalile na njega. S takvim stavom se ne postaje pobednik. Što mi baš i nije žao. Elem, viču li, viču. Pocepaše se, da izvinite. Možda imaju nekog gluvog u porodici pa navikli. Ili su pak oni nagluvi, a takvi obično viču. Eno i Koštunica se vozdigao i razvikao, ko veli „minut je do dvanaest”. Dačić pak računa na svojih „pet minuta” pa zapeo ko nekoć partijski mu tata: „Niko ne sme da vas bije”, a posle sve nas zatuče, i one unaokolo pride.

Nego nešto se mislim, da li se oni (takozvani političari i političarčići) nekad pitaju: da li zaslužujem ovo? Ili ne daj bože: otkud ja ovde? Da li ovo baš meni pripada? Da li iko pomisli da ima boljeg od njega (nje). Ne. Sigurno misle, da ima boljeg on bi bio tu. U stvari, nemaju kad ni da se pitaju, izginuše za narod. Njihov narod. „Ja i moj narod”, što rekao Kaligula, što rekao onaj pjevač. Pa, pesnicom o sto.