Постмодерни ментори

Једна од забрињавајућих тенденција у постдемократском свету јесте растућа склоност разних влада да управљају у тајности, ограничавајући информације које предочавају својим грађанима. У Сједињеним Државама та тенденција је била појачана терористичким нападима 11. септембра. Бушова администрација искористила је страх просечних Американаца да би донела Патриотски закон и друге законе и председничке „извршне наредбе“ којима не само да је пружена већа флексибилност властима у ограничавању уставних и грађанских права америчких грађана, већ им је допуштена и широка примена категорија „државна тајна“ и „предмет од националног интереса“, што им је опет омогућавало да скривају од јавности своје акције и одлуке.

Постојала је велика нада да ће Обамина администрација брзо из корена променити те тенденције, тим пре што је нови председник, у предизборној кампањи и првим недељама свог мандата, небројено пута нагласио да ће већа „транспарентност“ управљања бити један од приоритета његове администрације.

Нажалост, показало се да Обамина администрација није нарочито расположена да испуни председникова обећања. Као и њеним претходницама, и њој је веома стало да сачува „повластице извршне власти“ (традиција која омогућује председнику да заобиђе Конгрес код проглашења привремених закона и подзаконских аката). У исто време, одлука председника Обаме да не скине ознаку тајности са фотографија и других доказа злостављања и мучења у Абу Граибу и Гвантанаму, као и напори администрације да ограничи заштиту коју пружа нови, у Сенату предложени закон, који би требало да очува право медија на заштиту поверљивих извора информација, показују да је и ова администрација, бар једним делом, пригрлила навике Бушовог тима. У атмосфери опадања председникове популарности, постоји опасност да ће расти привлачна моћ нетранспарентних одлука и широких могућности да се тајност оправдава националним интересима.

Ово није само амерички проблем него карактеристика постдемократског света који сматра да ефикасно управљање није спојиво с пуном транспарентношћу и да политичкој елити треба допустити да сужава јавну дебату, као и да се опредељује за ограниченији приступ индивидуалним слободама грађана. Постдемократија гаји дубоко неповерење према просечном бирачу и још израженију сумњичавост према медијима. Она понижава достојанство својих грађана, третирајући их као недораслу децу. Није отуд никакво чудо што су данашњи политичари окружени „саветницима” чији је једини посао да информације које одлазе у јавност сведу на пропаганду лишену сваког садржаја, погодну једино за развој култа личности њихових шефова. У овом новом, постдемократском свету, улога јавности јесте да безусловно и неопозиво подржава свог политичког лидера и елиту.

Није стога никакво чудо што су и политичари и просечни грађани у свету у развоју збуњени кад је реч о демократији. С једне стране, арогантни Запад им држи лекције, непрестано понављајући мантру о томе да се демократија постиже јавним и одговорним управљањем, поштовањем закона и владавином права, док с друге стране сами јасно виде да њихови потенцијални ментори у сопственим земљама примењују другачији приступ. Природно је да лидери малих и слабих земаља, попут Србије, радо имитирају поступке својих колега из ЕУ и САД, јер се тиме потврђује њихов властити став да „циљ оправдава средство”. Односно, још конкретније, да се демократија и пут Србије у ЕУ могу постићи само недемократским, у тајности предузетим корацима. Још је слађе кад им је допуштено да то раде уз прећутно одобравање Запада.

Некако ми је тешко да поверујем да би ова верзија демократије била прихватљива за Џорџа Вашингтона или Томаса Џеферсона или за њихове оновремене сународнике. Зашто би то онда било прихватљиво за нас?