Цивилизован човек тражи мерило понашања, норму и етички закон не би ли своју личност прилагодио устројству космоса, а тиме себи и својој заједници омогућио мир и благостање. Простак се буса у груди. Ја, па ја. Откад је један филозоф назвао човека „малим богом” и тиме омогућио овчицама да мисле како уместо руна носе капуте од камилхара, свакa шуша бива охрабрена идејом да у његовој пространој глави обитава лично Шекспир и да му на увце саопштава сва сазнања о овом свету.

Сведоци смо свакодневног простаклука, параде људи у гаћама, који у нашој дневној соби псују, вређају и гађају се флашама док дечица никако да промене канал, јер се тамо, у симулираном животу препуном нагости сваке врсте догађа Нешто. Тамо гамиже и комеша се нешто веома чудно, што привлачи пажњу, узбуђује и голица машту. Трезвени се буне, социолози анализирају, психолози указују на малолетничку делинквенцију, психијатри упозоравају на колективно лудило. Али све као да је узалуд, као да сви гребемо по стаклу. Уредници таквих програма који се са телевизије селе на улице и у школе, објашњавају тренд. Нисмо једини, свуда се то гледа и догађа.

Одавно схватамо да је једна од највећих заблуда веровати како се снагом демократије може избећи апсолутизам. Камен уместо жезла не мора да буде у рукама једног, камењем може да витла и гомила. Ум царује док снага не полуди и крене да јавно, с поносом демонстрира своје лудило, приказујући га као хепенинг вредан пажње и новчане накнаде за претрпљену аутентичност.

Зашто је човек изгубио жељу да заштити своју интиму? Шта је све нестало из наших живота што је погодовало да уживамо у тајни?

Полако су нестајала она места испуњена романтиком појединачног празника, они мали, скровити и шарени светови који су припадали нама, а не ми њима, они простори које смо истраживали и испитивали докле сежу њихове менталне границе.

Нестали су биоскопи који, ако их још има, не нуде више осамљеничко страхопоштовање пред великим платном, сада замењеним гледуцкањем акције уз кућну пицу и грицкалице. Нема присних „колонијалних” радњи у којима је љубазни продавац, попут Шиве са безброј руку, скидао са накрцаних полица све што зажелимо. Ничу мегамаркети и огромни молови препуни људи који бесциљно лутају, без идеје шта стварно желе и шта би требало да купе, јер је немушто кретање гомиле, лишено мириса и боја старинских продавница, важније од саме куповине. Нема више ни кафана с карираним столњацима и олајисаним подом, градских бусија за скитнице, боеме и студенте. Сви су у њима, укључујући кувара и келнера с белом салветом преко једне руке док је другу, по пропису, држао на леђима, некад били једна породица, сада разведена и расељена по бескрвним ресторанима с минималистичким ентеријером и истим таквим јеловником. Нема ни старих добрих посластичарница у којима је свака врста колача имала посебан, препознатљив укус. Ови данашњи изгледају дивно али су без укуса. Личе на елегантну жену, лепо обучену али за хедонисту потпуно неузбудљиву. Без шмека и без страсти.

Једна цивилизација је на заласку. Испостиле су се емоције, пастелно су окречени њени зидови тако да подсећају на маглу и дим. На бедеме јуришају варвари носећи пресно месо у зубима, они којима је снага колективног лакрдијања поништила веру у личну одговорност појединца пред људским и божанским законима.

Најбрилијантнији умови данас исказују забринутост због могућности да су у Европи већ исцрпљени витални извори на којима почива култура. Шта ће бити после? Треба издржати најезду варвара док се мало не приберу и не обрију браде.