У мом суседству, у размаку од сто метара, јула 2010. затворене су две витално важне радње: мала породична кујна, са храном за понети, и једна солидна апотека. То доживљавам као потмули подземни одјек светског земљотреса. Господари света, а ни господари наше привредне мисли неће друго рећи осим: „То су неумитни закони деловања тржишта!”

Гле чуда, тржиште, по њима, постоји. Али кад су нам лекари прописали витамин Б 12, уђемо у све београдске апотеке, са досадним питањем : „Имате ли Б 12?” Апотекари слежу раменима. По једнима, лек се више не производи. Чиста досетка изречена напамет, јер наша комшиница која има децу у Италији, има витамин Б 12. Други говоре да ни добављач нема траженог витамина, а трећи се домишљају да „не могу да се погоде око цене”. Можда звучи банално, али ови детаљи показују да је то Величанствено Тржиште, које хара судбинама и кад треба живети обичан живот, поремећено, окљаштрено, не дејствује, стење и јауче.

Нисмо ми никаква тржишна држава. Ми смо заостали бастард деценијског ниподаштавања тржишта.

Као деда од 77 лета доста сам апотекарски оријентисан. Идем по свим продавницама медицинске опреме и питам: „Имате ли ношу за одрасле?” Не. Кад је Вук Караџић описивао књажев двор у Крагујевцу описао је да по собама постоје ноћни судови, како је то по целој културној Европи. Али данас, после 180 година, у Србији нема нужде за одрасле, призната је само бебама. Тражим и „ношу са столицом”, необично важан геријатријски инструмент.... Кажу: добављач не може да се нагоди са царином. Царина би хтела изгледа да нагло обогати државу на великој нужди.

Финансијски напор вредан хвале. Увози се свакојаки луксуз, али неопходне животне ситнице су за нашу царину и трговачку мрежу споредне. Поставља се питање: да ли трговина може по свом ћефу да укида неопходне потрепштине. И да ли царина може да одрапљује царинску дажбину по свом избору? Не мери ли се шта је нужно, а шта није нужно. Ноше за нужду, свих врста су – нужне. Хоће ли једног дана престати да увозе со? Чему норме привредног живота ако нису ту да помогну становништву у свакојакој нужди.

Под ударом двогодишњице кризе још увек страдају мале радње. Велике монополске дрогерије са апотекама се шире на 300 и 350 метара од нашег блока зграда. Оболело тржиште оглушује се о неопходности живота. А у новинама сазнајемо и за патње великих газда: једнога туже, утерују му меницу. Питао сам свог брата Лазу, старог банкара: „У чему је ствар?” Он ми одговори: „Меница!” „Шта меница?” „Не знају да је меница најопасније средство плаћања”. Разјаснио ми је да око менице на суду нема дебате и аргументисања. Судија добије у руку меницу, погледа потпис и пита гоњеног „Је ли ово ваш потпис?” „Јесте” , каже онај, јер зна да би га графолози утерали у лаж. „Е па онда – шаљемо извршне органе да вам плене имовину...”

Гледао сам како из народне кујнице пре њеног слома, полако нестају боксови за депоновање хране. Закупац се жалио на тешко стање. И најзад једног петка решеткаста челична преграда се није подигла.

Гледао сам нашу веселу и живахну апотекарку како се одједном снуждила. Покушавала је да прода апотеку некој ајкули, али ајкула не воли људе. Онда су полице се лековима почеле да се празне. Појавиле су се само апотекарски беле даске. Читао сам о патњи големаша (Срба Игњатовић ми саветује да тако називамо „тајкуне”). И упитао сам се: чија је патња већа – да ли власника малих радњи или големаша, великог газде. Судећи по оној Сартровој мисли: богаташи пате од највећег могућег страха од оскудице, кажем а да ме нико и не пита: не бих волео да сам у големашевој кожи. Његова је патња милионска.

Наравно, кад бисмо се шалили. Бол малог дућанџије је у ствари највећи.