Просјачко питање

У дане кад пензионери добијају своје окамењене цркавице, уз бетонске зидове поште и суседних палата појаве се просјаци.

Многи пензионер, кад их спази како зими седе на картону простртом по асфалту задрхти као да је спазио визију из будућности, па се маша за џеп.

Овог месеца наилазио сам према сталном месту једног младића у шеширу. Знам га месецима. Дубок интелигентан поглед, тело астенично, полуинвалидно. Склупчан седи на свом картону. Из његовог правца наилази ка мени једна госпођа ближа шездесетим годинама, у белој чипком украшеној блузи. Револтирано виче, у разговору са самом собом и са нама пролазницима: „Безобразлук и срамота, што не ради нешто. Још се усуђује да проси!”

Чудна вика ме понесе и ја кажем: „Зар не видите да је инвалид? Ко би га таквог примио на рад?!”

Госпођа ме ошину погледом гневне праведнице и допуни се: „Молим вас! Свињарија! Он има мобилни телефон! Како сме да проси кад има мобилни!?”

Госпођина мисао је да човек који има мобилни јесте добростојећи, можда чак и богат!

Међутим прогресивно појефтињење електронских справа учинило је да се мобилни телефон од скупе ексклузивне справе, нарочито у половним комадима, претворио у свакодневну алатку, стопљену са човековим бићем. Као наочарe или оловке, те справице су постале неотуђиви део личности. Као што просјак сме да има оловку или наочаре, он у свакодневној обичности сме и може да има мобилни. Једна визија будућности казује нам да ће ускоро ћелијски мајушни ти комуникациони апарати бити усађивани под кожу свих људи. Баш онако као што се хумана фармација постарала да се на раме сваког од нас урежу „цепива” против великих богиња или дифтерије. Ја сам, на пример, као трогодишњак добио дифтерију за време епидемије у Мокрину и чудом сам опстао. Мени пелцовање против великих богиња није било органски део бића. Данашњој деци, срећом, јесте.

Ми смо сви данас постали толико присни с мобилним „разговарачем”, да је он могућ посед чак и кад си у сиромаштву!

Мислим да је госпођа коју је мобилни у рукама просјака онако разјарио испољавала нешто друго: паником оптерећени страх од просјака који се претвара у мржњу против њих. Често срећем обично задригле типове који галаме против убогих па чак и сакатих просјака. Обично вичу: „Што не радиш нешто!?”

Невероватно наопак приступ просјачком питању. Човек је дубоко поносито биће. И кад он узме да проси мора да су му многе потпоре живота пукле и растуриле се.

Ту нема забуне: ко проси, понижава се. Ако се понижава, то чини с болом и стидом и заслужио је самилост. У средњем веку на споредним капијама цркава били су буџаци за просјаке. У то сам се уверио у Ерфурту. Северне вратнице катедрале су имале натпис још из средњег века: ,,Просјачко сокаче”. Наравно, само самилосни верници су бирали да из храма излазе баш на та врата. Али правило је старо: друштво које не може свим грађанима да да рада и зараде – мора упркос страховима и отпорима да се суочи са просјачким питањем!

А да ли може да га реши и сагледа? Врцан и Шувар су у Титовој Југославији набројали 250.000 слугу и слушкиња. А колико је било просјака, нико не зна. Чињеница је да су они ту и да спадају међу понижене и увређене, макар имали електронску справицу (не скупу и отмену већ просту и багателну).

Дакле, диференцијација је изведена: постоје богаташки мобилни и просјачки. То је факт.