Путописаније 4

Прије него кренемо даље, за Тулуз, још неколико ријечи о Ници. Дуго ми је требало да схватим у чему је та суштинска разлика у атмосфери између овог туристичког центра и ових балканских , на које сам навикао. Добро, архитектура је из друге епохе, то је јасно, све је веће, велелепније, свака башта и балкон су пуни цвијећа, чак се види да они који имају равне кровове, такође, горе имају огромне баште.

Ипак, главна разлика је што нема буке. Музика из кафића емитује се тихо, нема неуротичног такмичења између затупастих газда ко ће јаче да одврне своје озвучење, просто, бука се сматра нечим непристојним.

Зашто Балканац воли буку? Сјетих се неког исјечка из, мислим да је књига „Босоного дјетињство” од Бранка Ћопића, или нешто слично, гдје је неки дјечак, да би дошао до школе, морао да прође дијелом пута кроз неку врло густу и мрачну шуму.

Онда би дјечак, када би зашао у шуму, да би одагнао страх, пјевао колико га грло носи.

Тако је. Из страха се прави бука. У буци је човјек некако заштићен од друге евентуалне буке. Од буке сопствених духова који га гоне.

Кад дође љето, пола Балкана јечи до зоре у букама свих врста музике које се мијешају.

Јечи и зими, али у затвореним просторима, па није тако страшно.

Ко ту ужива? Садомазохисти, који своје афинитете још нису освијестили.

Има наравно и у Ници болида који воле буку, али они пролазе градом замандаљени у својим аутима, препуштени умилним звуцима пнеуматских чекића који бију из звучника.

Међутим, напољу се тек кад ауто прође близу, чује нека блага осцилација. Очигледно да их закон присиљава да тачно онолико пара колико дају на гаргантуовско озвучење, толико морају да дају и на звучну изолацију. Законодавац је овдје вјешто доскочио примитивцима.

Не треба много памети да су протагонисти у дотичним аутима углавном дођоши.

Из града смо се извукли лако, закачивши паузу испред неког универзитета; буљук младих „Ничана” и „Ничанки” мотао се испред нас, док смо последњи пут провјеравали на плану града како даље.

И ту сам нешто примјетио: омладина, нарочито дјевојке, много су релаксираније обучени, ни једна дјевојка није нашминкана, о шминки, штиклама и голим пупковима нема ни говора.

Овдје је поменути стајлинг препуштен проституткама.

На први поглед може се видјети да им је умјесто кило шминке која се топи на сунцу и утегнуте гузице из које кипи пупак и остали дјелови абдоминалног тракта, осмјех и радознао поглед тај који их краси.

На овом мјесту човјек не може да се не сјети на који начин су се код нас развиле медијске империје, ширећи приградски укус својих газда по етру као смрад испод пазуха по аутобусу, преносећи камењарски стајлинг из мрачних дјелова калдрме директно под телевизијске рефлекторе.

Омладина Балкана није крива што мисли да је то кул.

Али, скрећем с теме.

Поглед на карту не може да дочара колико је Француска велика земља. Уз обалу , до Марсеја, има још 300 км, одакле се одвајамо од Медитерана према Тулузу, још 300 км. Овдје смо већ близу Шпанији, што се осјећа по архитектури, сувом тлу и нижем растињу. Јако сунце диктира и да је боја црепа на кућама блиједожута, нису људи будале да стављају онај тамнобордо, за који ти треба два мегавата струје дневно да се испод њега љети охладиш.

Наравно, ту су и десетине модерних, огромних ветрењача које праве струју.

Вјетар код њих дува потпуно бесплатно, па су то људи искористили. Дува и код нас мислим се, али само због шаљиве еротске пјесме коју ћу, због уредничке политике „Политике", ипак само дјелимично цитирати.

„Вјетар дува .... ми се клате,
дајте .....(струју) ако Бога знате!”

Пут нас даље води поред неког замка, који изгледа као да је из стрипа „Принц Валијант”. Објашњавам самоувјерено колегама да је у ствари принц Валијант родом одатле. До данас сам мислио како је замак принц Валијанта био плод цртачеве маште, па сам малкице као и разочаран у цртача, таман колико да угасим љубомору пред чињеницом што тај замак није негдје у околини моје родне груде.

Околина се опет слабо види, чим смо се одмакли од шпанске границе опет је све зелено, опет су дрвореди око аутопута, па заправо одмарамо очи на овом бескрајном зеленилу.

У касно сунчано по подне, улазимо у универзитетски центар, Тулуз.

Ту ћемо , као што се претпоставља, и свирати. 
(Крај)