Откако се појавио, рокенрол представља неку врсту огледала у којем се види изузетно прецизна слика друштва и културе. И док у тој слици на интернационалном плану доминирају мода и уопштавања која су неопходна да би рокенрол био прихватљив свима на Земљиној кугли, у слици на националном плану често доминирају критички елементи бунта и незадовољства који играју примарну улогу у подстицању рокерске имагинације. Рокенрол, односно његова главна струја, никада није престао да буде глас савести отворено реагујући на разне неправде. Ако је то тачно, каква слика о младима у данашњој Србији може да се добије на основу слушања новије рокенрол продукције? Истина, заснована је на малом узорку – преслушао сам само седам-осам новијих компакт-дискова српских рок-група, али верујем да би и знатно већи узорак дао сличне резултате.

Рокерски глас често је глас самоће, проузроковане неспособношћу појединца да се прилагоди друштву, односно много чешће, неспремношћу друштва да прихвати „неприлагођену” младу особу. То се добро уочава у песмама групе „Репетитор” која пева, на пример, „Мој живот није у мојим рукама”, „не треба ми нико да ми каже да ме воли” или, потресно „десет пута недељно сетим се да сам жив, али никад не знам шта ћу с тим”. Страх од система препознаје се у „орвеловским” стиховима „узеће сламчицу да ти мозак попију”.

Група „Слаптрап” на сличан начин указује на телевизију као на извор зла: „на ТВ-у нешто нуде, баш се труде да ме слуде”. У другој песми, иронично саветују младом човеку: „Продај се за велику лову, буди леп и глуп, уживај у животу”, али такође констатују „не желим да се спустим у блато овог града”. Исто је то блато о којем, у песми под тим насловом, пева група „Клопка за пионира”. Они кажу: „Блато је свуда у ствари – блато те гази – блато не одлази – блатњаво сутра – блатњав изнутра”.

Каква млада особа расте у том духовном блату? То је особа која, не успевајући да се ослободи блата, постаје деструктивна, неспособна да воли или да буде вољена. О таквој особи, верујем, говори песма „Мржња” групе „Клопка за пионира”: „Мржња света срце ми испуни, све могу да разорим, да запалим и да срушим, да осетим мир у души; јер кад мрзим ја постојим, а кад волим ја се бојим”. Ово је савршена слика менталног стања младих српских (и свих осталих, наравно) јуришника који све проблеме желе да реше батинама, насиљем и презиром, јер се боје добрих осећања. У њиховој свести нежност је симбол кукавичлука, а љубав је симбол пораза.

У песми „Чопор” група „Клопка за пионира” додатно то разјашњава: „У чопору сањам, чопору се клањам, у чопору страх ме није, чопор може да убије”. Тај чопор „мисли место мене, место мене гледа”, и стога „не напуштај чопор, ко ће да те штити, или си у чопору, ил’ те неће бити”. За супротстављање таквој идеологији неопходно је формирати свој став, односно мислити својом главом. То каже и група „Репетитор”: „Гледам својим очима, полако се ослобађам”.

Без тога, без личног става, млад човек је увек у опасности да буде злоупотребљен. У времену у којем живимо тешко је одржати се на површини и објективно сагледавати ситуацију. Друштво, систем, околина углавном не воле појединца који показује тенденције да буде другачији. „Ова средина држи га под водом”, како пева група „Клопка за пионира”, „она га дави, да му мало ваздуха, па каже сад ме слави”. Све, дакле, има своју цену и свака се лојалност плаћа. Уосталом, суморно ће закључити ова група: „Када реч не вреди, пиштољ може да убеди, пиштољ решава неспоразуме, да страсти стиша пиштољ уме”.

Да, суморан је свет младе особе у Србији данас и суморан је рокенрол који они стварају. Сасвим је природно, онда, што група „Нежни Далибор” пева „Само магли припадам”, јер та непотпуно дефинисана зона, то магловито подручје у којем нема чврсто утврђених граница, представља уточиште од света у којем је насиље једна од ретких извесности. Али магла није довољна без речи. Стога понекад треба озбиљно саслушати оно што млади настоје да изразе својим стиховима и својом музиком. Ако се многи млади људи, да парафразирам групу „Клопка за пионира”, осећају као странци иако су код куће, онда је то знак да је дошло време да се та кућа среди и очисти од разноразних уљеза, да постане њихов прави дом.