Пре пола века први човек је искорачио из загрљаја земаљске гравитације и нашао се у космосу.

Људски род, иначе спор у разумевању новотарија, намах је схватио епохални значај онога што се збило. Стотине милиона људи било је узбуђено и задивљено догађајем од 12. априла 1961. године. Сећам се да су и у редакцију листа за који сам радио стизале песме, често из пера људи невичних писању. Један је песник, у заносу што је човек одсад ето становник космоса, завикао: стићи ћемо и до Маркса и Венере.

У наивној космологији још од прве половине деветнаестог века, кад су нагло усавршени телескопи, веровало се да је Венера настањива и за живот повољна. Њена озарујућа јутарња светлост то је сугерисала. Али за последње пола века, откако је почела Гагаринова епоха, зна се да на Венери гуши угљен-диоксид, а тле пече. Тамо се нико од космичких путника неће настанити.

Али, независно од тога, настањивање других планета стари је сан људи. Холандски физичар и астроном Хајгенс је пре 1695. замислио посету ванземаљаца. Дуговрата и буљава, па оката створења само донекле су личила на људе. Ђорђе Магарашевић, покретач „Летописа Матице српске“, писао је пре 1830. године прозу о раскошном и радосном дану кад из васељене дођу посетиоци. Ноћ ће бити осветљена.

Иако астрономи све до наших дана нису ван Сунчевог система открили ниједну планету, сан о настањивању космоса је жилаво истрајавао.

Песник Лаза Лазић ових дана у својој књизи „Шум лишћа“ тврди да је тај сан неминован. Човек квари своју земљу с таквом упорношћу да ће се човечанство једном морати одселити у галактички простор. Лазић иначе није катастрофиста. Он је пре свега „космиста“.

„Космизам“ је своје најблиставије мисаоне домете достигао баш у Гагариновом народу, код Руса. Константин Едуардович Циолковски као дечак у Калуги пуштао је ноћу змајеве који носе фењере. Калужани су премирали од страха. Костја ће постати најважнији светски конструктор и смишљалац ракета. Позном генерацијом справе Циолковског Јуриј Гагарин ће искорачити у свемир. Велики визионар је тада већ близу три деценије покојник.

Тај руски „космизам“ је био плод рада ширег круга мислилаца. Већ тридесетих година двадесетог века, у време трке увис ка стратосфери, колосалним балонима, совјетска наука и елита придају голем значај ономе што је некад био сан, а тада је постало реалност. Цела нација је туговала после једне хаварије, а стратосферске летаче су саме вође државе пратиле ка вечној кући, носећи у рукама њихове урне.

Октобра 1957. из Москве је стигла вест о оријашким ракетама произведеним у СССР-у. Кроз четири године оне су се винуле с првим човеком у свемир.

Но руски „космизам“ није једноставна техничка дисциплина. То је својствено култури тог народа, филозофско умовање о оностраном.

Већ је Циолковски говорио о цивилизацијама развијенијим од земаљске. Идеја о лету у свемир нужно је родила питање о томе с ким се путник по васељени може срести!

Одговарајући на то, руски „космисти“ дају визију (или сан) о постојању баснословних цивилизација у свемиру.

Кардашев, Шкловски и Стернберг деле свемирске цивилизације у три типа:

Први: троши енергије колико и ми Земљани.

Други: кадар је да искористи и каналише читаву силу зрачења своје звезде.

Трећи: има приступ енергији обухваћеној зрачењем читаве галаксије.

И на крају, изненађење!

Не морамо путовати до ових цивилизација. Оне могу да нам пошаљу информације, које би стале у 100.000 књига преко космичког амбиса. Те би информације путовале преко типичне међугалактичке раздаљине (од десет милијарди светлосних година) за само три секунде!

То помало као да изазива језу.