Чему служе политички аналитичари? Баш ничему. Никад ништа нису погодили. Довољан је само један човек. Једини који прецизно анализира, дијагностификује и предвиђа прилике у Србији, а при том још делује психотерапеутски и едукативно – ненадмашни Синиша Павић. Човек који је након 80.000 руком исписаних страница најбољих и најгледанијих српских серија – смислио Срећка Шојића. Фасцинантну битангу без иједне једине врлине, а у константном успону, као коначни збир свих домаћих политичара, с малом разликом што је Шојић, за разлику од њих – неизмерно симпатичан.

Из дана у дан гледамо репризу епизода серије „Белалађа”, горко се смејући. Не Шојићу него себи самима. Нама, који смо својим гласачким листићима, хтели то да признамо или не, лично изродили те и такве – реалне Шојиће. Значи – штеточине.

Ми с великом муком данас разазнајемо шта је стварност, а шта уметничка фикција. Директни преноси скупштине и кадрови из серије стапају се у једну слику. И што је најстрашније, Павић не преписује живот. Живот преписује Павића. И то, на нашу велику жалост, више него сурово. Чуо сам децу која питају да ли је „Бела лађа” ријалити шоу, док једна бака, након сваког „Дневника”,тврди да то није серија него документарни програм. Нешто као „Дневников додатак” некада.

Мешају се реално и нереално, добро и зло замењују места. Неке фукаре и криминалци разних фела постали су страначки кадровици, док полтрони својих шефова, заједно са њима креирају нашу стварност.

Данас, услед вишка демократије не знамо да ли смо на гласачким листићима заокружили Шојића, Ћирка, Шпица, Хаџи Здравковића, Мелису, Мајсторовића, Солдатовића и Роску или неко од имена из политичких рубрика у медијима. Од којих су неки раније гостовали и на страницама које су се бавиле крупним криминалом. Али, то се, на опште одушевљење нације, више не дешава. Не зато што је криминал искорењен него зато што нам је штампа, законским декретом, постала још слободнија. Тако се јавила сумња да је лично Шојић писао тај закон. И што је најјезивије, без трунке проблема, можемо замислити како Шојић то заиста и јесте урадио. То се потпуно уклапа у његов психички профил и одсуство сваког принципа и идеологије. Готово да га и чујемо како дискутује на ту тему, сав „изненађен” и „увређен”. Или како, без трунке личног интереса, и уз њему својствене критеријуме, врши чак и реизбор судија.

Феноменална сцена када је Шојић залутао у позориште, па се у потрази за својим местом појавио на позорници, снимљена је пре годину дана. А онда је то, недавно, у сличном облику постало и стварност. Необорив доказ да живот плагира Павића.

Функционер једне странке , први пут у животу, а већ је на прагу старости, ушао је у велику салу Центра „Сава” где је, а да нико не зна зашто и како, присуствовао једном културном догађају. Осврнуо се око себе и потпуно запањен подигао руку високо увис. Не, није то био нацистички поздрав, што би се на први поглед дало закључити. Уследило је питање: „Шта је оно горе?” Просветлио га је одговор разводнице да је то балкон и да људи и ту могу да седе. „Чак и ту?”,питао је запањено. Потом, није умео да пронађе ред у којем седи. Зато што су редови били означени римским бројевима. За које он, такође, није чуо. Као ни за балкон. Збуњена, али факултетски образована разводница, објаснила му је да VI није реч. У овом случају то није латиницом написана лична заменица другог лица множине (која се може користити и за друго лице једнине кад неком персирамо), већ је то римска ознака за број 6. Запањен толиким сазнањима стровалио се на своје место и заспао сном праведника. Мада, он то, ни у ком случају, није. Све са хладним остацима непоједене пите која му је вирила из џепа.

И, веровали или не, то није био Шојић. Било је то реално биће. Које, о жалости наше, о нечем заиста и одлучује. Макар и о нацртаним овцама на папиру – ужасно је. А још је ужасније што овце нису нацртане.

Наравоученије: не блеје они који се чују – него они који ћуте!