Најновији закон о саобраћају строгим казнама забрањује употребу алкохола. Строгост закона увек указује да је држава оманула у другим мерама. Није се лако борити против алкохола. Није вино узалуд друга најпомињанија реч у Библији, поред маслине. Алкохолом се обележавају животни догађаји од рођења до смрти. Генерално алкохол доноси више несреће него задовољства. Он је само краткотрајно одсуство из стварности у коју се враћамо још суморнији и да је до психијатара не би га ни било. Он обележава понашање читавих народа. Тако неке нације можемо слободно назвати винским; као Далмацију, Италију, Француску, неке пивским, као Чешку, Немачку, а неке ракијским, као Србију, Румунију.

Психолошке разлике произлазе из различитог дејства појединих алкохола на психу. Тако вино ствара у почетку еуфорију, човеку се развеже језик, добија привид снаге, некритичан је у процени сопствених вредности, појачава му се полна жеља уз истовремено смањену могућност изведбе исте. После почетно повишеног расположења наступа хипнотички ефект и лако се упада у сан.

Пивопије су под дејством свог омиљеног пића мирољубиве, склоне бескрајним дискусијама или једноставно тиховању, псеудофилозофирању. Код њих је све некако округло; и трбушчић, па чак и срце постаје лоптасто, такозвано пивско срце (Bierherz). Сексуално су незаинтересовани, али при већим количинама попијеног пива као и други пијанци склони су латентним хомосексуалним грљењима и безразложним љубљењима (пивска, винска „браћа“). Љубитељи ракије показују склоност брзом реаговању, запаљиви су баш као и шпиритус из њиховог омиљеног пића, склони су пребрзо прећи с речи на недела и ако им је при руци нож или пиштољ, ето проблема.

Ракија као производ физичког процеса, дестилације, концентрише алкохол и он снажније мења душевна својства. Ако се ради о особи која је претходно имала трауму главе, и мања количина жестоког пића може довести до јаког сужења свести и ирационалног деловања, све до сумрачног стања. И док код пивских народа може да прође шала и алузија на рачун боље половине, код припадника ракијског народа то је увек добар разлог да се заподене кавга. И данас код нас у 70 одсто крвних деликата суделује алкохол. Нисмо ми случајно ракијаши, и као један од ретких брендова истичемо шљивовицу, па још препеченицу, јер нам је мало оно што је природа дала, него дуплирамо.

Вински народи су у психолошком смислу обележени радошћу живљења, весељем, склоношћу песми и карневалским лудоријама, опуштању. Све су то дејства која производи вино које они конзумирају на такозвани медитерански начин. То је конзумација мањих количина, најчешће разблаженог вина, такозване беванде или шприцера, али свакодневно. Други тип пијења је викенд пијење у пивским земљама, где се почне пити у петак, јер радни процес преко недеље не трпи опијеност, и завршава се у недељу увече, да би на посао стигао колико толико трезан.

Ракијашки профил у нашој земљи све више узмиче. Највише пред агресивном пропагандом пиварске индустрије. Целу светску индустрију пива држе две компаније. У нашој земљи ниједна индустрија пива није више у српским рукама. Додуше, пиво је одавно стигло са странцима (Zoffman, Бајлони, Вајферт) и није им много требало да на нашим манама постану најбогатији Срби. Ракија се све мање пије, носећи срећом са собом и агресивност коју олако и пребрзо производи. Пијење вина се добро носи с пивском пропагандом. Број новоотворених винотека, али и пуних гондола у самоуслугама, говори о томе боље од икакве статистике. Нажалост, на почетку поменути негативни утицај алкохола у саобраћаним несрећама није само статистика него ненадокнадиви обол у људским главама.

О суптилнијим променама које алкохол изазива неприметно, у смислу алкохолне љубоморе, сумњичавости, склоности брбљању полуистина, које кваре међуљудске односе, не треба ни говорити. Само да поменем да је 25 одсто свих пацијената у душевним болницама доспело тамо због алкохола.

Човек је одувек посезао за алкохолом као поправљачем расположења, било да је тужан јер му не иде, било да жели појачати дојам радости. Иако сам поменуо неке нације, мислим да би права подела била на винске, пивске и ракијске нације. Негде то доводи до кризе идентитета, али је то стање сада универзална појава. И код нас је идентитет малог Срема поцепан на вински и свињски Срем. Није га пореметила ни агресивност и богатство једне „Кока Коле”, која је способна да у своје средиште, Атланту, доведе Олимпијаду, али једва да је наш идентитет с ракијашког помакла мало према винско-пивском.

Да ли узрок наших пораза последњих деценија лежи у преласку с агресивне ракије на мирољубиво пиво?

Параноици би рекли: „Мора да нам нешто сипају у пиће!“

Их бре, какви смо ми били пре...