Живећи међу Србима и Хрватима сваки се од њих морао у посљедњих двадесетак година по тисућу хиљада пута („тисућу хиљада“ патентирао је, сјећате се можда, Видосав Стевановић у „Тестаменту”) сусрести с једном поприлично живописном колективном навадом, коју та два народа, у ствари друштва, баш онако братски дијеле. Та навада нема имена, али из неколико примјера лако ћете схватити на шта мислим. Када се оно пред посљедње парламентарне изборе у Србији мислило да демократске снаге немају никакве шансе против коалиције СРС-а и ДСС-а, у хрватским је медијима завладало одистинско сладострашће: као да им се са србијанске стране приближава големо сисато нешто које ће их, чим Тадић изгуби изборе, сексуално задовољавати од акшама па до бијела дана, читаве четири године. Или као да ће, након што демократи у Србији падну, сваки самосвјесни Хрват бити дариван с два кила јагњетине.

 Тих се дана о Томиславу Николићу писало и на телевизији говорило с највећим могућим уважавањем, његове изјаве да баш и не воли Хрвате и да, ето, мисли како Хрватска почиње западно од црте Карлобаг – Огулин – Вировитица примане су, цитиране и преношене од уха до уха, с неким чудним одушевљењем. Као да Хрвати јако воле баш оне Србе који их мрзе.

Међутим, када су стигли резултати избора, новине су нагло престале писати о Србији, телевизија је изгубила сваки интерес, а неизљечиви усташоиди тјешили су се гунђањем како између Николића и Тадића заправо нема никакве разлике. Пораз патриота у Србији био је и пораз домољуба у Хрватској.

 Ријеч је о неизљечивој навади, која се не тиче само страначких избора, него свих друштвених сфера и церемонијала. Они Срби који мрзе Хрвате, хрватским су шовинистима и конзервативцима, али и малограђанским друштвеним слојевима, ближи и дражи од Срба којима је, рецимо, неугодно због Овчаре и Вуковара или се ужасавају онога што је у њихово национално име учињено у Сребреници. Хрватски шовинисти не мрзе српске шовинисте, него само оне Србе који то нису.

Наравно, тако је и с друге стране, уз ту разлику што Срби из различитих разлога, ипак, мање размишљају о Хрватима, него Хрвати о Србима. Прво, двоструко су већи. Друго, имају вишеструко старију државну традицију па нису фиксирани само на западне комшије. Треће, имају више вјековних непријатеља него Хрвати… Но, без обзира на све то, ипак је сваком солидном српском националисти и малограђанину мило да Хрвати остану у оквиру српских националистичких предрасуда о Хрватима. То јест, да се сви одреда потврде као усташе и да се данас и овдје докаже како, када је о Хрватима ријеч, нема разлике између 1941. и 1991. То се, рецимо, могло видјети по српским реакцијама, или њиховом изостанку, на велики интервју с потпредсједником ХДЗ-а и кандидатом те странке на будућим предсједничким изборима Андријом Хебрангом, који је објављен у „Нину”. Новинарски изванредно вођен, овај је разговор, без икаквих манипулација и подвала, приказао Хебранга као опасног неоусташу, који тврди да се Макс Лубурић, оснивач и командант свих концентрационих логора у НДХ и један од најстрашнијих крвника и проводитеља геноцида и холокауста на овим просторима, „борио за Хрватску“, док, по Хебранговом мишљењу, Јосип Броз Тито и није био Хрват, него највећи злочинац над хрватским народом у његовој повијести. Овакав Хебрангов повијесни ревизионизам изазвао је у Хрватској прилично бурне реакције, истина само међу друштвеном и интелектуалном елитом, али не и код политичара, док у Србији и Београду, према накнадним реагирањима у „Нину” и у другим новинама, нико, али баш нико, није видио ништа јако проблематично и страшно да кандидат за будућег хрватског предсједника хвали једнога од већих нацистичких злочинаца, те свакако највећег убојицу Срба и српских цивила у Другоме свјетском рату. У писмима читалаца објављеним у „Нину” Хебрангу се замјера тек то што је Србима, крајње благо и у основи незаинтересирано, приговорио однос према вуковарским злочинима. О Максу Лубурићу ни спомена.

Андрија Хебранг заправо се успоставља као приказа и наказа из српског националистичког стереотипа о Хрватима. Он је идеални, типски Хрват, јер највећега усташког злочинца проглашава борцем за Хрватску, а организатору борбе против усташа одриче и право да га се назива Хрватом. Када би он, наставимо с предрасудама и стереотипима, био изабран за предсједника Хрватске, тада би било јасно као дан да су сви Хрвати, или велика већина њих, усташоиди и љубитељи НДХ. Дакле, сви би Хрвати били исти, чиме би био испуњен један мали и никад досањани националистички сан. У овом случају, српски сан. При томе, наравно, ни српски шовинисти неће мрзити Андрију Хебранга, него само оне Хрвате који Хебранга презиру.

Споменусмо тек два примјера једне необичне и братске српско-хрватске наваде, сред које се наказе типа Хебранга јављају попут ноћне море за свакога тко би као човјек живио између Срба и Хрвата, док им се националисти надају као пророцима и спаситељима. Притоме, поновимо то, Хебранг би у овој причи био спаситељ српскоме национализму. Сличних је примјера заиста безброј, злих и глупих, али коначни резултат је вазда исти. Националист је човјек гњеван и очајан, којем је суђено да се вјечно разочарава.