Била једном једна шума. Пуна животиња, које су господариле немоћним људима. Када су људи схватили да животиње немају могућности да се баве шумским пословима – јер су се животиње тако бесрамно пролоповиле – наивни међу њима нису схватили да је слобода говора само урбани мит.

О лоповлуку су на сав глас причали шумски Добошари. То су били пси, најбољи пријатељи људи. Лавеж паса – Добошара несносно је сметао мачколикој Хијени, која је заурлала: „Добошаре на добош!”

Хијена је повиленила попут хистеричне жене, јер се панично боји да било ко разобличи њену природну, животињску, склоност ка гомилању плена. Јер она од свог грабљивог карактера не може да побегне. Иако је раније Хијена неке од Добошара хушкала против других шумских животиња, сада је са свима на ратној нози – јер је након дугих година шумске тираније умислила да јој је све дозвољено. Да је недодирљиви цар. А пошто су неки Добошари устврдили да је цар, не само го, него је и лопужа – требало јеувести ред. Значи – одмазда. И то је све сама смислила Хијена, животиња за коју се сви чуде откуда је и како је уопште доспела у ову шуму – мада сви знају са којом врстом оружја.

Иако се нико није изненадио због Хијенине бестијалности, јер од ње се свако непочинство очекује, сви се чуде зашто Лав ћути. Јер требало би да је Лав већи од Хијене, у тим шумским хијерархијама. Тим пре што раније, кад су неке друге животиње покушале да ућуткају шумске Добошаре, а неке су чак и растргли, тај исти Лав не само да није ћутао него је и рикао. Зато се сви данас чуде Лаву, не зато што ћути и не риче него што, као мала маца, преде пред острашћеном Хијеном, која демонстрира моћ. Чак и над Лавом. И сви се у шуми питају: „Којом то магијом од Лава постаје Мала Маца?” Јер то већ спада у домен промене пола. Он је постао Она. Авај! „Каква су то времена дошла да и моћни Лав устукне пред лудачом Хијеном!”,чуде се чак и шумске бабе, које не памте да је то икада бивало.

Чак је и Вучица окренула ћурак – и мимо свих пословица – променила ћуд, али не и длаку. И постала Зечица. Хијенина. Иако је цео живот била најближи сродник паса Добошара – најбољих човекових пријатеља.

А смешни Једнорог је своје прешалтавање на Хијенину страну објаснио као Хијенин велики пораз. Авај, на квадрат!

Добошари су затим помислили да ће их од Хијене спасити умировљена Бака Корњача, али је и њу, после првобитног и неоснованог јуначења, савладала чињеница да савремене корњаче немају зубе – за разлику од исте те Хијене – којазубима и кости мрви... А бакине кости су крхке збогостеопорозе.

Онда су сви типовали на Малу Лисицу, али је и она после одлучног „не” рекла још одлучније „да”. Зато што су пријатељи Велике Лисице, која је привремено у зоолошком врту, ван наше шуме, наводно, мало ублажили гнев Хијене према Добошарима. А по шуми се шушка да је Мала Лисица, баш као и Велика – због тога добила велико следовање. Само о томе, по новом – не сме да се лаје.

Али, Вепар,коме је Хијена не тако давно, на зоолошки олтар принела једну другу животињу отргао се контроли и код њега је „не” заиста значило „не” до краја. Значи – Вепар је мушко! Бар нешто...

Иако Хијенин сустанар, Мрмот је, с филозофском мирноћом, спокојно, завио чоколаду и прогласио неутралност. Као Швајцарска. Јер извукао је поуку из својих ранијих грешака спрам Добошара. За разлику од Хијене, која је увек грешила – а људи из тога ништа нису научили.

Остали „противници” Хијене – Шакал, Горила и Сова – постали су Мишићи, који су уместо неопходне буке, тек помало цијукали – потврђујући новостечени статус питомих лабораторијских животиња. Баш као и једно од два удружења Добошара – које се радује њима наметнутом зулуму.

Наравоученија:

1. Можетезабранити добошару да лаје – али не можете забранити ником да му чита са усана.

2. Косе боји Хијене – не треба да живи.

3. Косе препозна у овој басни – или је луд или је крив. Значи – или је за лудницу или за судницу.

П.С.

Живела слобода говора!