Како сам завидео оним годинама средином шездесетих када сам као господин човек долазио на игранку да свирам клавир у бенду. У нека каснија модернија времена морао сам као амал да теглим клавијатуре, компјутер и ритам машине, да их утоварим у мини морис или „рено” петицу, а затим да их истоварим па све то касније обратним путем поново. Клавир је у „Слози” увек био пристојно наштиман, требало је само привући тврду столицу до црно-белих дирки и чекати да се остали припреме за свирку. Бина је у „Слози” била висока скоро метар и по, и музичари су стварно били мале локалне звезде. – То је онај што свира у „Слози” – шушкало се за нама испред кафане „Пар”.

Танак, без вишка килограма, с фризуром на раздељак, у ролкама и полудубоким антилоп ципелама – незгодне су за кишу, али кад мало подигнем ногавице, лепо делују посетиоцима који ме гледају одоздо.

То је нови клавириста у „Слози”. То сам ја. Културноуметничко друштво „Слободан Принцип – Сељо” имало је драмску секцију, фолклор и народни оркестар, као и хор друштва. У фолклору је било прелепих девојака. Често би покоја суботом увече за време игранке седела с моје леве стране уз клавир. Рецимо Романа, имала је мали младеж изнад усне. Прошло би неколико субота, а онда би на столицу до клавира села нова девојка. Тако би она од прошле суботе схватила да не треба ни да се мучи и пење до свог „бившег места” поред клавира. Стварно, није било фер. Али… Било је тако.

Већ сам имао прилично успеха, јер сам био позван да снимам за Радио Сарајево, оформио сам БКБ џез трио, правио аранжмане за младе певаче Веду Хамшића, Миралема Крушкића, Бошка Оробовића, Кемала Монтена. Старији Боровчанин, иначе бубњар, одвео ме је на једну пробу у Другу гимназију где сам срео врло интересантне младиће и девојке. Певало се и свирало. Песме Нила Седаке, Пола Енке, Пета Буна, Енгелберта Хампердинка. Фалио им је неко искусан да све те конце међу њима повеже. Рекао сам Боровчанину да бих ја волео да то радим овде, на шта је он одговорио – добро. Али морам прво да разговарам с директором школе. Он овде одлучује, јер су сви овде у овом клубу ученици школе.

Тако сам ушао у „Ехо 61” клуб Друге гимназије. Тако сам упознао Миру Бањац (не новосадску глумицу), ученицу Друге гимназије. Мало је врскала, али само толико да сам повремено и заборављао на то. Лепо грађена, спадала је у оне згодне гимназијалке по којима је школа била чувена. Носила је високо натапирану косу, по последњој моди. Наши физички контакти сводили су се на оне украдене загрљаје по хаусторима. Госпођа Беба Кљујић, моја газдарица, бранила једа се девојке доводе у подстанарску собу у њеном стану. Можда сам ипак понекад успевао да Миру прокријумчарим до собе, са забраном одласка у тоалет, јер би у том случају газдарица могла да чује нечије присуство у ходнику између наших соба.

И снимили смо мој први хит у каријери. После „Четири младића иду с Требевића” мог првог хита у каријери, појављују се „Бубе” из Ливерпула и више ништа у бит музици није било исто. Италијанска музика и Санремо губе битку, а клавириста из „Слоге” има срећу, јер по линији длана препознаје куда мора да се иде.

У „Слози” се на бини појављује ониски кошаркаш Младе Босне – на терену пресликани Славнић – и храпави, зрнасти глас Пимпека. Бенд са гитарама, прва постава „Индекса”, родоначелника сарајевске поп-школе промовише нову слободну музику и креативну енергију другачијег типа од онога што се до тада свирало. После једне пробе у „Слози” којој сам случајно присуствовао Бода, Фадил, Давор и Нуно предлажу ми место оргуљаша у „Индексима”. Наравно, то је управо она линија са длана коју сам препознао на време и којој се прикључујем. После дугачког пута по европском делу СССР-а научио сам доста о томе како се води и ствара музика за бенд као што је „Буба”. О домаћој бит музици, у којој бих желео да се окушам. Идем за Београд, иако ми није лако да иза себе оставим Сарајево, слатко ћоше и Рамиза на Башчаршији, старог Меху са голубовима на Титовој и другове с Кошева. Али унутрашњи глас ми се обраћа: – Погледај знак на путу... Шта каже?

– Да, видим га. Обавезан правац – Београд.