Prazni dani jurišaju na nas, praznina nas usisava svojom hladnoćom, boji nas, plašimo se sebe. Utopljeni u količinu bezobličja nemamo ideju šta bismo mogli da uradimo, sve nam je daleko i nedostižno, bezvoljni smo, pokreti su bez snage, nekvalitetne misli tope nam predstavu o budućnosti. Brižljivo negujemo sopstvene iluzije. Opravdavamo se tuđim grehovima. Tražimo sopstveni zaborav da bismo lakše podneli i izdržali trku sa sopstvenom besmislenošću. Oduzeli smo snagu za nadu, vatra iz srca je ugašena, hladno nam je. U siromašnoj svakodnevici, koju ništa ne zanima sem bezuslovno služenje i održavanje nje same, nabijamo sebi dileme stvarajući nove, a ne oslobađajući se postojećih. Stalno isto pitanje lebdi – šta će biti sutra sa nama. Naša krila su podrezana, slepljena i slomljena. Retko se vinemo visoko iz ove kaljuge po kojoj gacamo. Ljudsko nepoštenje određuje naše vreme. Naša celokupnost je završila u nedostatku opuštenosti, veselosti i dobre energije. Prosek se svuda nudi kao obrazac, ne talasaj,  jer ti može biti još gore. Stalno se preti nekim krizama, a kriza je klizavica na kojoj čovek pokušava da održi svoju ravnotežu. Sve što se dešava drugom, dešava se i nama. Sudbina nam je svima ista, ma gde bili.

Ko broji naše greške i drži nas ucenjene eventualnim neuspehom, preteći nam suptilno? Zamenili smo prave dragocenosti, koje još sjaje iz davnina, bižuterijom koju proizvodi ovo društvo. Kontakti među ljudima više nisu slobodni, radoznalost je isključena, serviran je samo interes kao glavni motiv postojanja. Visimo u vazduhu dok se borimo za vazduh. Mi smo tempirane bombe, zapušeni ekspres lonci. Pritisak nas deformiše. Neoslobođeni kako ćemo prepoznati slobodu? Kako da stvaramo kad se bojimo susreta sa sobom i sopstvenog otkrivanja prema svetu oko sebe. Zakržljali smo očekujući stalno nešto od spoljašnjosti,od nekog drugog, a nesmemo da pogledamo u dubinu svoju. Treba nam sve što u suštini nije bitno. Udobnost za lični nespokoj. Da li ćemo se stalno rađati–vaskrsavati ili sa strahom očekujemo smrt. Za Boga znamo, samo da ga nađemo.

Čovek visi na ofingeru u plakaru prošlosti. Po potrebi se izvadi napolje i vrati se nazad posle upotrebe. Tehnološka civilizacija nema vremena za njegovu ranjivost. Nekadašnji čovek sa svojim emocionalnim habanjima više nije potreban. Pristajući na reduciranje svoje ljudskosti čovek nema pravo da se žali. Principi kao što su: daj šta daš i tako je kako je daju rezultata. Bolje vrabac u ruci nego golub na grani i posle se žalimo kako naš vrabac ne liči na goluba. Egoizam kao glavni motiv egzistencije. Fraze koje treba utehu da nam pruže. Cenzura na život uveliko traje. Suštinski čovek je tako daleko od sebe sama, on pripada literaturi koju niko ne čita, jer tih pojmova nema u našem svakidašnjem životu. Naša iskustva direktno zavise od uputstava koja dobijamo iz televizije i novina. Presedani prave pravila. Imitirajući ih, karikiramo sami sebe. Lakše se pronalazimo u tuđem iskustvu jer smo svoje prestali da pravimo. Novi tržišni čovek je na ceni. Opravdanje svakog nepoštenja je u toku. Materija je pobedila ideju.

U sveopštem potištenju, videti čoveka dobro raspoloženog izaziva sumnju u njegovo psihofizičko stanje. Šta to on ima, a što nema niko? Šta mu se desilo toliko lepog da može takav biti? Šta je saznao? Šta ga je probudilo?

Sitnjenje čovekove ličnosti je uspelo,komadići sopstvene slike su zatureni i pogubljeni. Čovek je pristao da bude rob, kao ličnost više ne postoji. Propala civilizacija deponuje svoj poraz u već pripremljenu ljudsku prazninu. Čovek se ždere, jer ga žderu zahtevi koji prevazilaze njegovu snagu. Pripremljena mu je nova uloga za vreme koje mu dolazi u susret. Duša je postala deplasirana kao suviše iracionalna stvar, kao i suze koje su stvar psihološke neravnoteže. Moral je opravdanje za slabiće, lukava pamet je na ceni. Čovek je postao tehnološki višak.

Šta nam to donosi nova godina,verovatno ništa, a ti u tome treba da nađeš nešto, jedino pod uslovom ako zadržiš veštinu i vedrinu duha i ne izgubiš svoju ličnost. Stvoriti sebi svoj svet na razvalini ovog postojećeg. Mira nema, mi tražimo i dalje svoje mesto. Biti odmetnik umetnik, naći nebo u samom sebi.

Zato srećni ti predstojeći praznici, koji su ti predah u ovoj borbi za sebe.