Празни дани јуришају на нас, празнина нас усисава својом хладноћом, боји нас, плашимо се себе. Утопљени у количину безобличја немамо идеју шта бисмо могли да урадимо, све нам је далеко и недостижно, безвољни смо, покрети су без снаге, неквалитетне мисли топе нам представу о будућности. Брижљиво негујемо сопствене илузије. Оправдавамо се туђим греховима. Тражимо сопствени заборав да бисмо лакше поднели и издржали трку са сопственом бесмисленошћу. Одузели смо снагу за наду, ватра из срца је угашена, хладно нам је. У сиромашној свакодневици, коју ништа не занима сем безусловно служење и одржавање ње саме, набијамо себи дилеме стварајући нове, а не ослобађајући се постојећих. Стално исто питање лебди – шта ће бити сутра са нама. Наша крила су подрезана, слепљена и сломљена. Ретко се винемо високо из ове каљуге по којој гацамо. Људско непоштење одређује наше време. Наша целокупност је завршила у недостатку опуштености, веселости и добре енергије. Просек се свуда нуди као образац, не таласај,  јер ти може бити још горе. Стално се прети неким кризама, а криза је клизавица на којој човек покушава да одржи своју равнотежу. Све што се дешава другом, дешава се и нама. Судбина нам је свима иста, ма где били.

Ко броји наше грешке и држи нас уцењене евентуалним неуспехом, претећи нам суптилно? Заменили смо праве драгоцености, које још сјаје из давнина, бижутеријом коју производи ово друштво. Контакти међу људима више нису слободни, радозналост је искључена, сервиран је само интерес као главни мотив постојања. Висимо у ваздуху док се боримо за ваздух. Ми смо темпиране бомбе, запушени експрес лонци. Притисак нас деформише. Неослобођени како ћемо препознати слободу? Како да стварамо кад се бојимо сусрета са собом и сопственог откривања према свету око себе. Закржљали смо очекујући стално нешто од спољашњости,од неког другог, а несмемо да погледамо у дубину своју. Треба нам све што у суштини није битно. Удобност за лични неспокој. Да ли ћемо се стално рађати–васкрсавати или са страхом очекујемо смрт. За Бога знамо, само да га нађемо.

Човек виси на офингеру у плакару прошлости. По потреби се извади напоље и врати се назад после употребе. Технолошка цивилизација нема времена за његову рањивост. Некадашњи човек са својим емоционалним хабањима више није потребан. Пристајући на редуцирање своје људскости човек нема право да се жали. Принципи као што су: дај шта даш и тако је како је дају резултата. Боље врабац у руци него голуб на грани и после се жалимо како наш врабац не личи на голуба. Егоизам као главни мотив егзистенције. Фразе које треба утеху да нам пруже. Цензура на живот увелико траје. Суштински човек је тако далеко од себе сама, он припада литератури коју нико не чита, јер тих појмова нема у нашем свакидашњем животу. Наша искуства директно зависе од упутстава која добијамо из телевизије и новина. Преседани праве правила. Имитирајући их, карикирамо сами себе. Лакше се проналазимо у туђем искуству јер смо своје престали да правимо. Нови тржишни човек је на цени. Оправдање сваког непоштења је у току. Материја је победила идеју.

У свеопштем потиштењу, видети човека добро расположеног изазива сумњу у његово психофизичко стање. Шта то он има, а што нема нико? Шта му се десило толико лепог да може такав бити? Шта је сазнао? Шта га је пробудило?

Ситњење човекове личности је успело,комадићи сопствене слике су затурени и погубљени. Човек је пристао да буде роб, као личност више не постоји. Пропала цивилизација депонује свој пораз у већ припремљену људску празнину. Човек се ждере, јер га ждеру захтеви који превазилазе његову снагу. Припремљена му је нова улога за време које му долази у сусрет. Душа је постала депласирана као сувише ирационална ствар, као и сузе које су ствар психолошке неравнотеже. Морал је оправдање за слабиће, лукава памет је на цени. Човек је постао технолошки вишак.

Шта нам то доноси нова година,вероватно ништа, а ти у томе треба да нађеш нешто, једино под условом ако задржиш вештину и ведрину духа и не изгубиш своју личност. Створити себи свој свет на развалини овог постојећег. Мира нема, ми тражимо и даље своје место. Бити одметник уметник, наћи небо у самом себи.

Зато срећни ти предстојећи празници, који су ти предах у овој борби за себе.