Кад је стегао мраз до десет испод нуле, сретнем на улици, у колонади једне финансијске установе, Сиву економију. Зашла је у године, биће да има шездесет и још неколико лета. Стоички подноси зиму, крај ње на картонским кутијама чарапе, мушке и женске гаће, неколико комбинезона и штриканих капа. И врат и главу умотала је сивим шалом. Огрнута је сивим капутом.

Иако сам чуо отмену господу да је називају дивљом, ја се дивљој жени љубазно јавим. „Како вам је?” „Добро”. Одврати ми она, гледајући лево и десно, осврћући се, тек да види да не наилазе органи задужени за сузбијање сиве економије, у цивилу или под униформом.

Питам је да ли баш мора по овој цичи зими да се мрзне ту на промаји под колонадом. Каже ми: „Морам. Деду ми боли десни кук. Само на лекове би требало да дамо преко хиљадарке на дан. А то је немогуће, јер од ових крпа зарада је смешно мала”.

„Слушао сам синоћ на телевизијском округлом столу једног представника тајкунске подкласе. Вели да ви, госпођо, годишње оштетите нашу државу за три милијарде динара”.

„И ви мене зато сматрате милијардерком?!” Промрмља она увређено и гадно се закашља. „Нисам ја једина што диринчи у сивој економији. Нас има у армији незапослених тушта и тма. Побројали су колико однесемо белој економији испред носа, а нас никад нису статистички обрадили... Броја нам се не зна. Ми смо највиталнији део народа. Избацило нас на улице, а ми уместо да просимо – тргујемо. Више тргујуцкамо. У ћорсокаку налазимо простора за микропривређивање. Бедно је што нас називају сивом економијом... А зашто никад нису пребројали колико пара дигне држави испред носа црна економија?”

„Мислите, госпођо, на организовани криминал?”

„Не! Забога!” Уплашено она викну и осврте се. „Мислим на педесет спортова које гајимо. Трибине су им празне, на благајни не обрну ни за гаће својих играча и играчица...”.

„Мислите: на вука повика, а лисице месо једу!”

„Сви величају јаму без дна, на пример дипломатију која диже држави углед, а против сиве економије, против мунте с турским гаћама, удружили су се сви цареви и краљеви Европе! Баук кружи Европом: сива економија и печење ракије по кућама. Макровладарима је сумњиво све што је ситна иницијатива. И ситно месарство је сумњиво. У Новом Саду је пре тридесет година Вујица Решин Туцић видео на бандери оглас једног индивидуалног месара. Каже: ’Кољем по кућама’. Свиње, дабоме. Прави хурке и кобасице.!”

Следио сам се. Забринуо сам се за госпођу Сиву економију: „Не смете говорити против спорта и дипломатије. То спада у наше свете краве. Спорту је допуштено да сиса ћар из хиљада тајних и никад осветљених сисица на телу мајке државе. Њему се нуди да у потпуном мраку црне економије, никад осветљен, никад обрачунат, тавори као неко ванбрачно дете. Никад се неће рећи да је у модерним државама створена једна спортска класа која спада у најмилија чеда потрошње. И војску ће пре укинути него што би спорту наметнули опомену да је криза! Мангуп шпарта глобусом, пелцован против кризе... Не, госпођо, ваш напад на спорт је безуман и ако га поновите пред сведоцима, рђаво ћете се провести!”

Госпођа Сива економија ме погледа са страхом. По крајичцима очију јој се појавише сузе. Не можеш, схватила је, своју антидржавну позицију бранити нападом на друге гране социјално-привредног механизма.

У мени се пробудио побеснели господин. Наумио сам да је питам откуд њој зарада на том доњем вешу. Да није она само истурени пипак једне мреже сивог привређивања. Да није она само онај доњи, понижени дистрибутер добара једне укорењене кријумчарске мреже? Кријумчарство! Контрабанда!

Изненадни, ледени бич кошаве ме одвоји од госпође Сиве економије. Побегнем кући замишљајући како ће бака испод колонаде, од три продата брусхалтера смоћи пара да купи празничне чоколаде унуцима. На глави сам носио спортску капу купљену јесенас код ње. Ноге су ми грејале дебеле зимске чарапе, опет купљене код ње. Врлина им је што гумени ојачивач на чарапином почетку не стеже моје натицању склоне старачке ноге. А питао сам се: да ли сам ја у ствари негативни елемент који рони сузе над армијом незапослених, и сажаљиво их гледа кад по улицама проналазе глуве кутове где контролори неће лако наићи.

У почетку бака Сива економија је седела на уличним клупама испред једне здравствене установе. Онда ју је управа установе отерала. Забранили су јој да седи на установиним клупама. Бака је на то отишла уз жбуње паркића, на ничијој територији. Понела би шамлицу, да на њу седне и одмори крста. Ту ју је, тако усамљену, налазио сиротињски народ и куповао објекте неглижеа. Суботом је ишла под колонаде финансијског гиганта. Јер тад директори и забрањивачи не долазе на посао. Под колонадом је тад безбедна.

То значи да сам је ја срео једне суботе.