„Јеси ли гладан, хоћеш ли нешто да поједеш?“

Ово је једно од најчешће постављаних питања у готово свачијем животу. Кажем готово свачијем јер постоји и једно слично питање, које се подједнако често поставља у неким деловима света где се доста тога, па између осталог и храна, схвата мало другачије, а које тамо гласи: „Јеси ли гладан, хоћеш ли неког да поједеш?“

Ипак, задржимо се у крајевима где оброк нема име и презиме.

Питање о коме је реч најчешће долази од некога ко живи овде, а може се срести и по свету, само много ређе. То је Домаћа Мајка, или мадрес доместос. Од те исте Домаће Мајке, или Домаће Мајчице, До-Мајчице, настао је и појам „домаћице“. А разлог за постављање овог питања јесте њен страх од глади. Али, не сопствене.

Домаћа Мајчица, поред осталих домаћих послова, гро свог времена проводи у набавци, припремању, подгревању и сервирању хране за друге, као и у каснијем уклањању одбачених и оглоданих остатака.

На први потмули, нискофреквентни звук крчања црева, често још увек нечујан и за онога коме се то крчање дешава, Домаћа Мајчица реагује моментално, уплашена да јој „младунче“, или свако онај кога она таквим сматра, не остане гладно! Поставља се сто, приноси се оно што се има од следећег: тазе или препечен хлеб, маргарин, путер, пекмез, мед, кајмак, ајвар, мајонез, сенф, туршија, салама, сланина, виршле, шунка, кобасица... Једном руком се контролише подгревање: супе, пасуља, грашка, бораније, сарме, подварка, бећар-паприкаша, или пуњених паприка, а другом руком се из фрижидера ваде: бело месо, батак, или крменадла и бацају на плотну, или стављају у тигањ... И тако све док не утихне завијање тих туђих, а блиских црева, завијање које је истовремено и плаши и мотивише, како на храњење, тако и на непрекидно нуткање.

Да може, Домаћа Мајчица би најрадије преузела функцију и величину једне џиновске дојке, увек пуне млека. Као некаква „млечна хитна помоћ“ непрекидно би патролирала около и тако се нашла при руци, то јест при устима, то јест при желуцима свих младунаца, широм васколиког, изгладнелог универзума. Е, тек онда би спласнуо њен страх да ће неко остати гладан! Логично, јер страх од крчања туђих црева, у народу познат и као „крчофобија“, престаје моментом нестанка самог узрока крчања – осећаја глади.

Треба рећи да постоји и једна подваријанта крчофобије, далеко слабијег интензитета, али ипак довољно јака да ствара домаћемајчинску нервозу и анксиозност. Манифестује се кроз питање: „Децо, шта сутра да кувам за ручак?“ Оно се најчешће поставља негде пред крај данашњег оброка и проблем је што на њега инстант одговора нема, јер се у том тренутку ником ама баш ништа не једе, а неки мисле да им се више никад неће ни јести. Све док не огладне.

Поред крчофобије вреди споменути и „кркофобију“, страх од претераног кркања. Он је често последица пренаглашеног делања Домаће Мајчице (храњења, а нарочито нуткања) и изазива неку врсту панике и анксиозности и при самој помисли на следећи оброк, а камоли на његово конзумирање. Тај страх се најчешће јавља у току и непосредно после празника, слава, рођендана, дочека и испраћаја, као и осталих фамилијарно паганских свечаности, базираних на ритуалном прождирању термички обрађених животиња.

Кркофобију не треба бркати са „кркофилијом“, љубављу према кркању, појавом која не спада у страхове, али која је такође уско повезана са фамилијарно-паганским свечаностима, а у додатној је спрези са подсвесним страхом од глади, немаштине, несташице, нередовне снабдевености... Манифестује се тако што се једе докле год се има шта, или до доласка Хитне помоћи, позване због акутног преједања.

Понекад дође до спајања крчофобије, кркофилије и кркофобије на једном месту, за једним столом, па се домаће мајчински страх да неко случајно не остане гладан поклопи са готово застрашујућом љубављу према свему јестивом, а у комбинацији са оправданим, мада подсвесним, страхом од последица непогрешиве формуле за гојење: три до пет оброка дневно, пута седам до девет поспајаних дана празника, једнако четири до шест кила вишка!

А ево како би то отприлике срочио Ајнштајн, да је био гурман: енергија јела једнака је маси тела, пута квадрату убрзања кретања есцајга од тањира до уста и назад.

Пријатно!