Сукне неки вулкан од којег смо дигли руке, повремено нас раздрма земљотрес. Тек да човек не уобрази како је загосподарио природом. А да је господар друштва, у то не треба сумњати, као што је очигледно да смо ми људи бића склона вашарима, светковинама, сајмовима. Недавно се завршио наш 55. сајам књига, са питањем које остаје да лебди у ваздуху: Да ли ће књиге престати да постоје, што ми изазива потуљену језу да ће будући сајмови књига личити на празник задушница. Сви ће бити на окупу, само не покојник због кога су сви дошли.

Онај у Франкфурту, највећи на свету, стварно је био монументалан, с почасним гостом Аргентином, која се, уз помоћ немачких конструктора вичнијих од распеваних тангероса у техници и дизању сајамских скаламерија, представила у огромном павиљону сличном лавиринту са школицама, музиком и покојом књигом. На великим паноима, посетиоце дочекују призори натприродних величина – Евита с генералом Пероном, радници на улицама, рушење војне хунте, садашња председница Киршнер у плавој хаљини и незаобилазни Че Гевара.

Сам бог зна какве сви они везе имају с књижевношћу, али је невероватно да чегевароманија никако не јењава, пласирајући митски лик на тетоваже, блокчиће и мајице, цигарете, на омотницу плоче „Амерички живот”, на којој Мадона позира са чувеном герилском беретком, чак и на „бабушку” на којој, уместо руске прије, мали Че улази у још мањег, а овај у још мањег. Ето примера како капитализам зарађује на свом непријатељу. Че Гевара се сигурно преврће у гробу, будући да ликом и делом учествује у беспризорном гомилању профита и кича.

Занимљиво је колико модерна друштва (додуше и она некадашња) живе од прошлости чијом митологизацијом легитимишу себе. Власт која посеже за славним мртвацима рачуна с тим да је херојски став реткост, нешто изузетно. Пошто су они који израњају из прошлости хероји, стиче се утисак да је и само човечанство херојско. За њима остају изузетне грађевине, палате, тврђаве, подвизи и цивилизацијска прегнућа, а тиме историја жели да заборавимо како су људи већином обични, приземни и слаби, обузети преживљавањем, сивкасте птичице поткресаних крила што живе у уџерицама од којих за историју не остаје ништа. Нама обичнима, власт као надокнаду што смо је изабрали и што је трпимо, ствара илузију изузетности.

Њен озбиљан задатак је да делује на машту нације, да уједини народну фантазију, што подразумева коришћење необуздане снаге колективног несвесног. Живи и те како воде рачуна да им мртви буду помоћници у актуелној политици, а сећањем на њих оживљава се богата ритуална инсценација са одабраним речима које покрећу емоције, или се харизма покојника, у случају Че Геваре, користи као заштитник и вентил незадовољних, као привидна дозвола на идеју о могућој побуни иза које стоји јасна намера о контроли слободе.

Сећам се дуге колоне која пред Лењиновим маузолејом стрпљиво чека да иза стакла саркофага види мумифицираног вођу. Тог пролећа у Москви видела сам исте колоне окамењених лица испред полупразних радњи с прехрамбеном робом. Совјети су мирно, с књигом у руци, одавали почаст конзервама паштете и теглама киселих краставаца, као што смо и ми, нешто касније, само без књиге, у мимоходу пред самопослугама одавали последњу почаст уљу, млеку и шећеру.

Модернизација култа мртвих показује да је у питању озбиљно улагање у врло скуп подухват који ће се сигурно исплатити. Бизмарк је, на пример, ангажовао археологе, који су пред велико уједињење Немачке кренули да по Турској траже земне остатке Фридриха Барбаросе из XII века, да би га свечано допремили у Немачку. Милошевић се позивао на косовски мит, користећи се харизмом мученичке смрти кнеза Лазара, а није случајно што се баш у то време земни остаци Јована Дучића преносе из Америке у Србију. Тито, сада већ прилично похабана филмска тема, сувенир на криглама, винским етикетама и салветама недвосмислено слути на поновно (економско?) уједињење бивших југословенских република.

Оживљавање политички подобних мумија и сувенира у вези с њима могуће је зато што живимо у трибализму. Упркос космополитизму и жељи да будемо глобално село, све је живљи племенски начин мишљења. Највећи наталитет у земљама трећег света, где је раширен племенски начин живота, показује да свет, ширећи се и јачајући кроз модерне ритуале моћи, у ствари јача племенски карактер друштва, са повремено васкрсавајућим тотемима и џиџама које иду уз њих.