Прије тачно двадесет година, почетком јануара 1991., Васа Павковић, који је у то вријеме у „Нину” био задужен за критику поезије, објавио је своју годишњу листу десет најбољих књига српскога пјесништва. На њој се нашла и моја књига „Учи ли ноћас неко у овом граду јапански“, издање сарајевског „Задругара“. Тих је дана и мјесеци већ све било јасно и све је са нама било готово, премда још ништа није ни почело (да парафразирамо ону лијепу и страшну пјесму Стевана Раичковића о септембарској плажи у Херцег Новом 1991). Пријатељи, познаници и колеге писци испитивали су ме тада хоћу ли демантирати Васу, па признати да сам босански Хрват, те моја књига самим тиме не припада српскоме пјесништву. Некако се подразумијевало да то требам учинити, али мени се није дало. Ваљда зато што сам се помало осјећао као да бих требао од себе одбити комплимент, и то велики, јер је Васа Павковић моју књигу уврстио међу десет најбољих. Да, српских књига, а ја нисам Србин, но то ми је, жедном признања, с навршене двадесет четири године, било споредно.

Двадесет година касније, овога пута као критичар прозе и предсједник „Ниновог” жирија за роман године, Васа Павковић је објаснио неуврштавање моје књиге „Отац“ у конкуренцију тиме што сам хрватски писац, а књига је написана хрватским језиком, што је онда у супротности с пропозицијама награде. Наравно, „Отац“ је написан на истом истацатом језику као и „Учи ли ноћас неко у овом граду јапански“. Али свеједно, Васа је био у праву. Доиста је тако, свој језик зовем хрватским, премда ми језички чистунци у Хрватској замјерају да је препун српских, босанских и још ко зна којих и каквих ријечи. У основи, могао бих се с њима сложити: цјелокупан фонд српских, босанских, црногорских и још ко зна чијих, али овдашњих, ријечи дио је мога језичког фонда и мога књижевног језика. Којега ја зовем овако, и нимало ме не узнемирава када га неко зове онако. Васу Павковића сам први пута преварио, али други пут није ишло. Шалим се, никога нисам варао.

Када ме је моја београдска уредница и пријатељица врло дискретно, као да је ријеч о нечему врло интимном, а можда се у бити и ради о једноме од најинтимнијих питања уопће (а богме и уопште), питала желим ли да моју књигу шаље у „Нин”, одговорио сам јој потврдно. Без обзира на то што у пропозицијама пише да у обзир долазе само књиге написане на српском језику. Али како је мој хрватски језик српскији од српскога језика неких мени драгих, па чак и оних мање драгих српских писаца, таква пропозиција ми није представљала сметњу. А опет, знао сам и то, или сам са великом сигурношћу претпостављао, да ће жири мислити друкчије од мене и да „Отац“ неће ући у конкуренцију. Када се тако и догодило, нисам био ни најмање разочаран. А и зашто бих?

Донедавно је на хрватској „Википедији“ за мене писало да сам „српски писац из Босне и Херцеговине“. Испод је слиједио текст, који је био тако састављен да произлази како сам неки гадан хрватождер. Осим што ме такве ствари вријеђају, оне нису ни егзистенцијално најугодније. Могао би непознат неко преозбиљно схватити натукницу у „Википедији“. То, уосталом, и јест једини повод незнаноме хрватском лексикографу-аматеру да опљуне плајваз и с позом тобожње објективности опише моје тварно антихрватско злосиље и српску припадност. С временом је некоме, ваљда, ипак засметало то што сам оглашен „српским писцем из Босне и Херцеговине“, па је преправљено у „контроверзни писац из Босне и Херцеговине“, али све је друго остало. Нисам ни покушао демантирати те брижне домољубе. Нисам их хтио разочарати.

Својатати се могу само покојници, они који нису у прилици рећи шта све јесу, а шта нису. Живи се могу само тјерати од себе, тако што им се говори да нису оно што јесу. Такве је потјере и потјернице узалудно демантирати. Као што нема ама баш никаквог смисла оповргавати некога ко, макар било и грешком, мисли да си дио његовога свијета и да говориш његовим језиком. На крају крајева, све су то комплименти и признања.