Тесла и онострано

Тесли није место у цркви јер он спада у ретке важне личности које су ослободиле смрт од њених ирационалних контролора. То је инжењер Тесла чинио научном, а не политичком револуцијом. Нису смрт од религије ослободили Холбах и Маркс, него микроскоп и телескоп. Тек када је постало јасно да се не умире због греха и божје воље него због болести које изазивају вируси и бактерије почело је ослобођење смрти. А напредак физике и астрономије је показао да границе света не чине рај и пакао. Дарвинова теорија еволуције и снажна струја електротехничара с краја 19. века носиле су визију ослобођене смрти. Тесла је био један од важних барјактара овог бесповратног процеса. Смрт је уз помоћ науке ослобођена надзора цркве.

Тесла, наравно, није крив што овај процес није сасвимбесповратан. Пре десетак година конзервативна власт у Србији је хтела да из школских уџбеника избаци Дарвина. То није прошло. Али поражени се нису повукли. Да ли и данас са сличном намером конзервативци хоће да Теслин пепео врате под контролу божјих службеника? Од слома ауторитарног европског социјализма, који је прекинуо спону смрти са оностраним, јача „демократска” обнова класичне употребе смрти преко цркве. Данас се мишљења разилазе око тога да ли је Тесла поштовао религију или је био теозоф. То није важно. Својевремено је Чарлс Дарвин, добри верник Англиканске цркве, више допринео рушењу религијског креационизма од осведоченог атеисте Карла Маркса. Упркос томе што је исти Дарвин својевремено одбио Марксову понуду да му овај посвети један том „Капитала”. Важнија је употреба Тесле. Да ли Теслин пепео треба да послужи томе да ђаци на екскурзијама обилазе остатке генијалног инжењера слушајући попа који објашњава наизменичну струју као израз божје воље? Можда то и није циљ сеобе Теслиног пепела, али се његовим накнадним клерикализовањем сигурно покушава створити важан танатополитички потенцијал. У ком смислу? Смрт је важан симболични капитал, а све цркве тврде да без страха од Бога нема морала, али ни довољно успешне танатополитике (политичкe употребe смрти). Да ли ће Теслини остаци додатно легитимисати онога кога држава овласти да се стара о њима?

Можда и неће, па отуда и не треба преувеличавати политички значај сеобе Теслиног пепела? Као да живимо у добу у ком немали број људи већ верује да и нема неког парадокса између наизменичне струје, трансформатора и генератора, с једне, и божје воље, с друге стране. Али, времену упркос, треба јасно рећи да су то неспојиве ствари. Иза сеоба мртвих или њихових остатака не крије се само промена вредности и ревизија прошлости, него и измена смисла и морала. Политика је стална борба око наметања смисла преко симболичких ритуала око важних мртвих. Сместити Теслу ближе Богу значи на неки начин и његове изуме деградиратина учинак божје воље и умањити лични самопрегорни рад појединца који се успротивио записаној судбини. Тесла је успешно детронизовао многе теолошке догме око природе, па га и отуда не треба враћати цркви која још почива на истим догмама.

Али танатополитика је чудо. Симболизација неискуства смрти је врло маштовита, у различитој мери уверљива, али увек политички употребљива. Премда је политичка употреба стања изван сваког проживљеног искуства нужно произвољна и спекулативна, није увек и мистична. Како је говорио Иво Андрић, говор о Господу Богу, кога сви помињу, а кога нико никада није видео, не може се свести само на празну ритуалну узречицу. Напротив, није празна симболика, него важан сегмент идеолошког језика то што се данас јавни функционери крсте, што државне установе у Србији имају властиту крсну славу, а држава химну „Боже правде”, или што се председник републике не рукује са патријархом него му љуби руку. Протоколарни однос српске капиталистичке државе према оностраном и према стручњацима за онострано је анахрони рестауративни покушај свладавања атеистичке прошлости. Да, никако напредни, него назадни. Али, има томе један важан разлог. Данас је нација бесконкурентски оквир постморталног припадања политичкој целини. Сви који томе припомажу су добродошли. Наравно и попови. Али може ли томе послужити и сеоба пепела оних научника попут Тесле који су изричито рушили догме о судбински записаној милости божјој? Тешко.

Зато, ако се утицај црквене манипулације страхом од оностраног и од божје воље имало озбиљно прими к знању онда брехтовски речено није неумесна ни дилема да ли је скандал зидање цркве или је скандал забрана исте работе? Одговор не треба декретирати. Али пре сеобе научниковог пепела свакако треба добро размислити о изворном смислу Теслиног учинка.

Професор Филозофског факултета у Београду