Moj povod za pisanje je emisija „Da. Možda. Ne”. Olivere Kovačević koja je emitovana u sredu uveče. Ne bih se složila sa nekim tvrdnjama lepe voditeljke.

Bratstvo i jedinstvo, divno doba! Tito i njegovi kauboji – partizani!

Neko ko propoveda toleranciju i ljubav ne bi smeo da u istoj emisiji previđa drugu stranu, a gospođica Kovačević je sa negativnom emocijom napadala nas koji smo bili žrtve komunizma, deo naroda koji još postoji, nije izumro.

Ja sam proizvod komunističke, Titove kulture koja je bila bazirana na partizanskoj pohlepi da znaju to što ne znaju, da budu što nisu bili, na pokondirenima, polupismenim, tobožnjim intelektualcima bez obrazovanja, koji su ukinuli i samog Boga, umesto Njega stvorili nakazu; prerušeni marksizam u religiju! Proizveli su današnje komuniste s tamjanom koji su, ako je to moguće, još gori od svojih tvoraca. Gospođica Kovačević je agresivno stala na stranu ljudi koji danas precenjuju to doba, mnogih preživelih fosila, poput mene, koji za razliku od mene smatraju da su to bila viteška vremena i da je naša propast sledila tek posle. Sklona sam verovanju da će, posejavši zlo i neznanje, još dugo uticati na vreme koje sledi. Neukost je uvek unazađivala civilizaciju, komunistička pošast s Titom na čelu pogotovo.

Stotine godina će proći, osenčenihkomunizmom, dok im se zatre trag. Dobro su funkcionisali i crvenom diktaturom skoro da su istrebili i poslednje zrno razuma. Generacije i generacije će proći dok se ponovo na ovom tlu uspostavi zdrava veza sa ostatkom sveta, dok i naš začarani deo Balkana postane deo Evrope. Sumnjam da ću ja to doživeti, previše sam stara. Nadam se da će novi naraštaji biti uspešniji od mene, ali, moj bože, oni pred sobom imaju dugačak i težak put. To je želja koja tek treba da se iznedri da bi počelada postoji,da traje do konačnog očišćenja đubrišta koje je komunizam ostavio za sobom. Zna li gospođica Kovačević kako je, na primer, tetkica u školi, Valerija Agošton stradala!? Ona je dospela na Goli otok,kada je Tito raskantao sa Staljinom, rekao čuveno, istorijsko ne, 1948. godine. Mali kolektivi su dobili instrukcije da odmah skinu Staljinovu slikukoja je visilana čeonim zidovima nadleštava odmah do Titove. Direktor škole je rekao: „Valerijo, skini to đubre otuda.” Valerija je bezazleno, prosto da ne pogreši, upitala: „Koje da skinem, druže direktore?“ Tako je kupila kartu za Goli otok gde je provela tri godine dok su je prevaspitali. Njena kćerka je tek pošla u školu, imala je sedam godina i nije ni razumela tajnu šaputanja tetaka i teča koji su preuzeli brigu o njoj;samo je ronzala za majkom i, dok se ona vratila, navikla je da živi bez nje!

Svako ima pravo na svoje mišljenje, i gospođica Kovačević, sve dotle dok se ne uvede zakon da je to jedino moguće mišljenje. Branila je diktaturu koja je tamanila nedužne ljude, slala ih na Goli otok, ponižavala građane jednoumljem, malajući svet u crveno,prisiljavala đake da veličaju trbušastu lepotu druga Tita, koji je ukinuo nacionalne odlike, jedinku, ličnost i još mnogo toga.

Čemu veličanje prošlosti kada je sadašnjost uzdrmana svetskom monetarnom krizom? Da li je kucnuo čas da se u Srbiji baš sada rehabilituje vreme komunizma i da se imenuju glavni bulevari po diktatoru maršalu Titu, kako bismo zaboravili da imamo poternice od „Infostana”, da smo dobili otkaze i nemamo od čega da živimo!

Kada čujem da je neko titoista i jugonostalgičar, moram da dodam svoje mišljenje. Bez obzira na rehabilitaciju jevrejstva, nisam bila od onih koji su se priklonili Titovoj diktaturi da bi vidali svoje rane zadobijene u Drugom svetskom ratu, a pogotovo danas, na putu prema EU, ne bih volela da po nečijem savetu moja ulica dobije ime druga Tita.

Sloboda nije u tome da smete činiti sve što vam padne na pamet, već da ne morate da činite ništa što nećete, da vas niko ne prisiljava da kličete onome što ne smatrate dostojnim toga.