Мој повод за писање је емисија „Да. Можда. Не”. Оливере Ковачевић која је емитована у среду увече. Не бих се сложила са неким тврдњама лепе водитељке.

Братство и јединство, дивно доба! Тито и његови каубоји – партизани!

Неко ко проповеда толеранцију и љубав не би смео да у истој емисији превиђа другу страну, а госпођица Ковачевић је са негативном емоцијом нападала нас који смо били жртве комунизма, део народа који још постоји, није изумро.

Ја сам производ комунистичке, Титове културе која је била базирана на партизанској похлепи да знају то што не знају, да буду што нису били, на покондиренима, полуписменим, тобожњим интелектуалцима без образовања, који су укинули и самог Бога, уместо Њега створили наказу; прерушени марксизам у религију! Произвели су данашње комунисте с тамјаном који су, ако је то могуће, још гори од својих твораца. Госпођица Ковачевић је агресивно стала на страну људи који данас прецењују то доба, многих преживелих фосила, попут мене, који за разлику од мене сматрају да су то била витешка времена и да је наша пропаст следила тек после. Склона сам веровању да ће, посејавши зло и незнање, још дуго утицати на време које следи. Неукост је увек уназађивала цивилизацију, комунистичка пошаст с Титом на челу поготово.

Стотине година ће проћи, осенченихкомунизмом, док им се затре траг. Добро су функционисали и црвеном диктатуром скоро да су истребили и последње зрно разума. Генерације и генерације ће проћи док се поново на овом тлу успостави здрава веза са остатком света, док и наш зачарани део Балкана постане део Европе. Сумњам да ћу ја то доживети, превише сам стара. Надам се да ће нови нараштаји бити успешнији од мене, али, мој боже, они пред собом имају дугачак и тежак пут. То је жеља која тек треба да се изнедри да би почелада постоји,да траје до коначног очишћења ђубришта које је комунизам оставио за собом. Зна ли госпођица Ковачевић како је, на пример, теткица у школи, Валерија Агоштон страдала!? Она је доспела на Голи оток,када је Тито раскантао са Стаљином, рекао чувено, историјско не, 1948. године. Мали колективи су добили инструкције да одмах скину Стаљинову сликукоја је висилана чеоним зидовима надлештава одмах до Титове. Директор школе је рекао: „Валеријо, скини то ђубре отуда.” Валерија је безазлено, просто да не погреши, упитала: „Које да скинем, друже директоре?“ Тако је купила карту за Голи оток где је провела три године док су је преваспитали. Њена кћерка је тек пошла у школу, имала је седам година и није ни разумела тајну шапутања тетака и теча који су преузели бригу о њој;само је ронзала за мајком и, док се она вратила, навикла је да живи без ње!

Свако има право на своје мишљење, и госпођица Ковачевић, све дотле док се не уведе закон да је то једино могуће мишљење. Бранила је диктатуру која је таманила недужне људе, слала их на Голи оток, понижавала грађане једноумљем, малајући свет у црвено,присиљавала ђаке да величају трбушасту лепоту друга Тита, који је укинуо националне одлике, јединку, личност и још много тога.

Чему величање прошлости када је садашњост уздрмана светском монетарном кризом? Да ли је куцнуо час да се у Србији баш сада рехабилитује време комунизма и да се именују главни булевари по диктатору маршалу Титу, како бисмо заборавили да имамо потернице од „Инфостана”, да смо добили отказе и немамо од чега да живимо!

Када чујем да је неко титоиста и југоносталгичар, морам да додам своје мишљење. Без обзира на рехабилитацију јеврејства, нисам била од оних који су се приклонили Титовој диктатури да би видали своје ране задобијене у Другом светском рату, а поготово данас, на путу према ЕУ, не бих волела да по нечијем савету моја улица добије име друга Тита.

Слобода није у томе да смете чинити све што вам падне на памет, већ да не морате да чините ништа што нећете, да вас нико не присиљава да кличете ономе што не сматрате достојним тога.