Пре неколико дана прочитах текст хрватског новинара и књижевника Бориса Дежуловића о недавно ухапшеном генералу армије БиХ Јовану Дивјаку. Наслов: ,,Шта је Сарајеву Јован Дивјак?”

Да не препричавам текст, Дежуловићева поента је у томе да су Сарајево и Бошњаци неискрени у одбрани Дивјака, пошто су одавно издали свог генерала, одрекавши се ,,мултиетничког” концепта за који се он залагао!? И при том, сам Дежуловић, у истом тексту, препричава виц о томе како Мујо, у рову који обилази Дивјак, саопштава генералу како не треба да брине јер српска нога ту неће крочити, а генерал му одговара да је већ крочила, будући да је генерал Србин.

Питање гласи: на основу чега је Јован Дивјак, приступивши армији са огромном, данашњом терминологијом речено, ,,бошњачком”, а ондашњом терминологијом речено, ,,муслиманском” већином, под контролом лидера, ондашњом терминологијом речено, ,,муслиманске”, а данашњом ,,бошњачке” странке, веровао да брани мултиетнички концепт?

Да ли због тога што у тој армији нису баш сви били Бошњаци?

Ни у српској војсци нису сви били Срби, чак ни у хрватској нису сви били Хрвати, па нико те армије није сматрао мултиетничким.

Да ли због тога што се армија са, тадашњом терминологијом речено, ,,муслиманском”, а садашњом терминологијом речено, ,,бошњачком” огромном већином, упркос свом саставу, залагала за мултиетничност?

На простору који се, по завршетку рата, нашао под контролом те ,,мултиетничке” армије, проценат Срба, Дивјакових сународника, није ништа већи него у етнички очишћеној Хрватској. О залагању за мултиетничност – толико.

Да ли је био заведен ,,мултиетничком” мантром коју је, с циљем обезбеђивања међународне подршке, понављала бошњачка страна?

Ако је у ту мантру могао поверовати неки неискусан клинац, у наивност тада искусног пуковника, који је, како истиче Дежуловић, са страним новинарима разговарао на течном француском, поверовати баш и није лако.

Да ли због тога што је Дивјаку идеја мултиетничности за срце била прирасла толико да се, упркос разлозима здравог разума, одлучио на донкихотовску борбу?

Ако је већ имао донкихотовске наваде, од Србина, рођеног Београђанина, било је логичније очекивати оданост мултиетничкој Југославији него мултиетничкој Босни.

Дакле, не знам шта је мотивисало Јована Дивјака да се определи за бошњачку страну и не знам да ли су Бошњаци у одбрани Јована Дивјака искрени или неискрени.

Али, да су га издали – тешко.