Miki napušta Srbiju. Sedi ćutke i krišom snima poletanje aviona. Video-zapis još jednog odlaska. Miki, dodatna sudbina u nizu mladih školovanih, traži svoje mesto daleko od svojih, daleko od jednostavnog sna: posao u rodnom mestu, da se oženi sa ljubavi iz detinjstva, prvo podstanari, onda kuća ili stan, on, dete koje postaje roditelj, roditelji koji postaju deca, ma običan život, ništa preko reda.

Pitam ga zašto odlazi. Kaže da traži parče neba u koje može da pogleda i oseti da može ispod njega.

Šalu na stranu, idem, ne mogu više. Imam kvalifikacije bolje od šefa, ali mi je dao radni sto u podrumu na kome stalno kaplje. Radni sto je ispod toaleta.

Ostavljam ga njegovim mislima i gorčini, kao čitam novine. U novinama opet ista priča: natalitet pada, ne pada samo u Novom Sadu, Beogradu i Nišu. Bravo za ova tri grada. Ua – za sve ostale. Ua – za sela koja su odumrla, ua – za pomeranje demografske granice ka severu, ua – za sve nas što nam izbeglice smetaju, ua – jer ništa ne naučismo praveći iste greške. Srbija u tri grada. Ništa novo, ovi iz provincije optužuju Beograd, ovi iz Beograda se međusobno optužuju. Neki od njih pokušavaju da okrenu pravac, misle unapred, rade danonoćno, ali dok to rade drugi im ne veruju. Postali smo oprezni, tako smo vaspitani, pa ko će koga ako neće Srbin Srbina. Pred istim problemima se svađamo i delimo kao da želimo da dokažemo da se i nula može podeliti. Do danas više od trećine Srba živi u dijaspori, ali to je dobro jer su oni generacijama naš najbolji izvozni produkt koji volimo kada redovno šalje čvrstu valutu. Dobro je što su tamo jer nisu dodatna nezaposlena radna snaga ili što su drugome oslobodili radno mesto. Dobro je što znaju sve dijalekte sveta, loše je što im maternji ostaje za brojanje, računanje i pričanje u snu. Loše je što su dugo usamljeno lutali stranim gradovima i sa setom gledali okupljene porodice u tuđim prozorima. Loše je što će se polako na sve to priviknuti i pomisliti da to i nije tako loše. Loše je jer se veći deo sa tog lutanja nikada neće vratiti, čekajući bolja vremena, da porastu deca ili da se stekne penzija. Dobro je što nam od 19. decembra ne trebaju vize. Raduje me jer treba videti i drugu stranu i zato što nema onih ponižavajućih čekanja i šikaniranja pred šalterima. Loše je jer će roditelji iskopati, prodati, uzajmiti i reći:

– Idi dete, ovo ti je dok se ne snađeš.

Miki se žali da je morao da plati dodatni prtljag, dozvoljeno je 20 kilograma, a on poneo 30. Trideset kila za tridesetak godina života. Trideset kila lične svojine, uspomena, raznih diploma, dragih slika. Trideset kila oproštajnih zagrljaja. Trideset kila izgubljenih nada, 30 kila praznih obećanja, plus 30 kila razočarenja. Naravno da ima višak prtljaga. A koliko li kila ostavlja kod kuće? Koliko su teške nostalgija, brige o najmilijima, drugovi iz detinjstva, prva ljubav, njegov prozor, zemlju koju voli a na koju je u isto vreme kivan? Miki kaže da je za njega Srbija najlepša na svetu, ali da je ljubav prema njoj kao prema predivnoj ženi koja ne uzvraća ljubav. Što je više voli ona je sve odbojnija. Ne može više da čeka normalu, nesrećan je, neiskorišćen, željan rada i dokazivanja, želi da pobegne od nebrojenih generacija kojima je ukradeno vreme, od ljudi koji ga pritiskaju jer njih neko drugi pritiska. Umoran je od svih tih jednobojnih barskih ptica koje odmah progutaju one koje talasaju, umoran je jer i tih ptica sve je manje, onako ugojene krokodili počeli lakše da tamane. E, krokodili, krokodili, kada bara postane prazna ždraćete sami sebe, kaže Miki.

Ode on, uskoro će za njim hiljade drugih iz nove šengenske generacije. Prvo kao turisti, onda kao dunđeri, sezonski radnici, pomoćna snaga kod fast-fuda, taksisti, sve što treba. Pitam ga šta mu je pred polazak rekao šef. Kaže – poželeo mu je da nađe to što traži. I kada Miki u svetu nađe parče neba i uspe i nije neki uspeh. Uspeh je dati mu dostojanstveno radno mesto, pomoći u karijeri i potruditi se da ostane na svom ognjištu. Uspeh je u njemu sačuvati vatru, a ne pepeo.