Мики напушта Србију. Седи ћутке и кришом снима полетање авиона. Видео-запис још једног одласка. Мики, додатна судбина у низу младих школованих, тражи своје место далеко од својих, далеко од једноставног сна: посао у родном месту, да се ожени са љубави из детињства, прво подстанари, онда кућа или стан, он, дете које постаје родитељ, родитељи који постају деца, ма обичан живот, ништа преко реда.

Питам га зашто одлази. Каже да тражи парче неба у које може да погледа и осети да може испод њега.

Шалу на страну, идем, не могу више. Имам квалификације боље од шефа, али ми је дао радни сто у подруму на коме стално капље. Радни сто је испод тоалета.

Остављам га његовим мислима и горчини, као читам новине. У новинама опет иста прича: наталитет пада, не пада само у Новом Саду, Београду и Нишу. Браво за ова три града. Уа – за све остале. Уа – за села која су одумрла, уа – за померање демографске границе ка северу, уа – за све нас што нам избеглице сметају, уа – јер ништа не научисмо правећи исте грешке. Србија у три града. Ништа ново, ови из провинције оптужују Београд, ови из Београда се међусобно оптужују. Неки од њих покушавају да окрену правац, мисле унапред, раде даноноћно, али док то раде други им не верују. Постали смо опрезни, тако смо васпитани, па ко ће кога ако неће Србин Србина. Пред истим проблемима се свађамо и делимо као да желимо да докажемо да се и нула може поделити. До данас више од трећине Срба живи у дијаспори, али то је добро јер су они генерацијама наш најбољи извозни продукт који волимо када редовно шаље чврсту валуту. Добро је што су тамо јер нису додатна незапослена радна снага или што су другоме ослободили радно место. Добро је што знају све дијалекте света, лоше је што им матерњи остаје за бројање, рачунање и причање у сну. Лоше је што су дуго усамљено лутали страним градовима и са сетом гледали окупљене породице у туђим прозорима. Лоше је што ће се полако на све то привикнути и помислити да то и није тако лоше. Лоше је јер се већи део са тог лутања никада неће вратити, чекајући боља времена, да порасту деца или да се стекне пензија. Добро је што нам од 19. децембра не требају визе. Радује ме јер треба видети и другу страну и зато што нема оних понижавајућих чекања и шиканирања пред шалтерима. Лоше је јер ће родитељи ископати, продати, узајмити и рећи:

– Иди дете, ово ти је док се не снађеш.

Мики се жали да је морао да плати додатни пртљаг, дозвољено је 20 килограма, а он понео 30. Тридесет кила за тридесетак година живота. Тридесет кила личне својине, успомена, разних диплома, драгих слика. Тридесет кила опроштајних загрљаја. Тридесет кила изгубљених нада, 30 кила празних обећања, плус 30 кила разочарења. Наравно да има вишак пртљага. А колико ли кила оставља код куће? Колико су тешке носталгија, бриге о најмилијима, другови из детињства, прва љубав, његов прозор, земљу коју воли а на коју је у исто време киван? Мики каже да је за њега Србија најлепша на свету, али да је љубав према њој као према предивној жени која не узвраћа љубав. Што је више воли она је све одбојнија. Не може више да чека нормалу, несрећан је, неискоришћен, жељан рада и доказивања, жели да побегне од небројених генерација којима је украдено време, од људи који га притискају јер њих неко други притиска. Уморан је од свих тих једнобојних барских птица које одмах прогутају оне које таласају, уморан је јер и тих птица све је мање, онако угојене крокодили почели лакше да тамане. Е, крокодили, крокодили, када бара постане празна ждраћете сами себе, каже Мики.

Оде он, ускоро ће за њим хиљаде других из нове шенгенске генерације. Прво као туристи, онда као дунђери, сезонски радници, помоћна снага код фаст-фуда, таксисти, све што треба. Питам га шта му је пред полазак рекао шеф. Каже – пожелео му је да нађе то што тражи. И када Мики у свету нађе парче неба и успе и није неки успех. Успех је дати му достојанствено радно место, помоћи у каријери и потрудити се да остане на свом огњишту. Успех је у њему сачувати ватру, а не пепео.