С истим жаром Србијом данас харају три лажне аждаје: лажни европејци, лажне патриоте и лажни моралисти. С истом снагом је даве.

Лажњацима је данас окована Србија. Лажна је и власт и опозиција. И бранитељи и нападачи. И слепе вође и још више слепи следбеници. Уставобранитељи и анархисти. Избори и револуције. И прва и друга Србија огрезле су у неморалу. Владике удариле на владике, власти ради... Уместо да ударе на педофиле у својим редовима, Бога ради...

Лажно успешни бизнисмени нападају лажно успешну власт. Лажни краљ се финансира из лажних буџетских пара, које ће се већ некако намаћи из истински празних новчаника грађана. Све за лажну монархију, усред лажне републике, у којој су народни представници само излизан украс на вратима неких других кругова моћи. Овде посланици не говоре у име народа него у име странака. Не говоре чак ни у име странака него у име лидера. Не говоре чак ни у име лидера него у име њихових сујета и за њихов рачун... Девизни...

Од лажи се живот не види. Зато што га и нема. Све је овим, лажњацима битније од самог живота. Не њиховог, него живота оних које наводно усрећују. На несрећу милиона тих истих, лажно усрећених... Који не верују у лажну причу о порезима за богате, од које ће вајде видети сиромашни. Лажна су обећања, још лажнија испуњења.

Европејство је маска за крађу, патриотизам је маска за крађу, религија је маска за крађу. И све то пред очима лажних тужилаца, лажних судија и моћних адвоката свих врста мафије.

Сви су за нешто и нису ни за шта. За народ – најмање. За пропаст – понајвише.

Има ли иједног сегмента друштва који није труо или корумпиран? Просвета. Здравство. Привреда. Црква. Академија. Војска. Социјална политика. Полиција. Правосуђе. Странке. Култура. Медији.

Једино цвета банкарско робовласништво. И на томе успостављено вазалство. Јер лаж је да су домаће банке морале бити устрељене. Истина је да је то убиство наручено. Зато смо данас робови банкарске свемоћи. Зеленашких камата. Дављења домаћих предузећа. Лаж је да нам не треба домаћа развојна банка. Лаж је да је у питању слобода тржишта. Истина је да је у питању нелојална конкуренција. Затирање домаћег уз перверзну помоћ државе, која је својима маћеха, а странцима мајка... Тројеручица..

И кад нас не терају да се клањамо, ми се до земље сагињемо. То је већ условни рефлекс.

Само у овој земљи је грех бити свој. Поред лажних европејаца, који се клањају западу, изводећи непристојне радње и поред лажних патриота и моралиста који се клањају истоку, изводећи непристојне радње – непријатељи су они који неће никоме да се клањају: ни Америци, ни Русији. Те непријатеље треба истребити. На њих ће се пуцати из оба рова, јер тај консензус је једино могућ. У име просперитета.

Зато смо из кризе излазили неколико пута, по речима премијера и једног свемоћног министра. Онда је председник открио да ће криза бити још две године. И није им ни чвргу лупио, што су слагали, него, по ко зна који пут, припретио реконструкцијом, у којој сигурно, ниједан од ове двојице неће бити реконструисан. Изгледа да је једина могућа реконструкција обављена у светом Сабору, на подстицај такође светог Синода. Тешко да ће неки политичар постати Артемије. Јер у власти се држе боље него у Сабору. Више пара – више и љубави.

То да ће Артемије бити реконструисан, било је очигледно. Мада би било логично да реконструишу и знаменитог Пахомија. Или онога, који се са стрипером сликао у раскошним владичанском двору, што је, такође, исконски пример православља.

Али логика није јача страна живота у овој земљи. Ко тражи логику – изгубиће разум. Тражити икакву логику овде није ништа друго до вечите потраге за непостојећим.

И, ако је тачна пословица да су у лажи кратке ноге – онда није ни чудо што Србија пузи.