Имамо изузетне спортисте, ајвар и шљивовицу, ни Андрић нам није нобеловац за бацање. Још мало па се и ми Срби накуписмо брендова да их покажемо неповерљивом свету. Дуго смо се шверцовали и правдали грешке оним „наши смо”, дошло је време да се сад уврстимо у њихове.

Ова година је, што се великог писца тиче, јубиларна – педесет година од доделе Нобелове награде и читав век од објављивања прве (али мушке) приповетке „Пут Алије Ђерзелеза”, којом се млади Андрић већ указује као зрео приповедач изузетне снаге и даровитости. Додуше, нисмо га још овековечили на чоколадним куглицама, као што су Аустријанци Моцарта или Италијани Леонарда да Винчија, коме није мало што се шепури на салветама и мушемама већ је ушетао, без своје воље, и у бестселере. Андрићеви су домети, насупрот Моцартовом „Турском маршу”, у којем је Отоманџије музички видео као лаку, шарено костимирану коњицу која скакуће око Беча, бар што се тиче сликања османских прилика у овим крајевима, много драматичнији. Замислите да у хипермаркету потражите од пословође слаткиш „харачлијски велнес кекс” или вино „данак у крви”, или да се у помами макробиотике определите за здравље пуно каротина корисног за очи, рекламирано као „Ћорканов намаз”.

Јесте чудно али ма колико конзервативне снаге на ово високо подизале обрве, такве су прилике, немојмо да нас прегази време. Уосталом, и писци су постали роба у тренду па кад могу Фирентинци да Дантеа штампају на зембиљу, што не бисмо и ми прослављену ћуприју.

Као практично остварење идеје децентрализације културе која не припада нити се само дешава у Београду већ на њу имају право и лепе српске варошице, догодила се заиста једна изузетна ствар. У сокобањском, недавно реновираном хотелу „Моравица” свечано је, уз подизање заставе с ликом писца, отворена спомен-соба „Апартман 144” посвећена Иви Андрићу који је волео да у њему борави и с терасе посматра предео препознатљив у његовој прози, котлину над којом пада чувена андрићевска магла опасана планинама Ртњом и Озреном.

Пишчеве наочари, писаћа машина, а пре свега странице исписане аутентичним рукописом у којем сваки посматрач осећа куцавицу која је водила руку, магију утискивања приче која је ту да завара крвника и да остане после нас, доказ су, као на оној чувеној слици Ван Ајковој, да је писац био ту.

Осим поштовалаца, месних функционера, министра културе и посленика из Музеја града, који су и уприличили меморијалну собу, с обзиром на то да је хотел у надлежности Министарства правде, публику су чинили и униформисани полицајци и младе полицајке, које су у свечаном шпалиру дочекале госте. (Можете мислити како сам се обрадовала кад сам добила коверат са печатом Управе за извршење кривичних санкција, пребирајући у мислима шта сам то држави згрешила, све док га нисам отворила и прочитала позивницу.) Али сваког уметника прати његов усуд и вијори се око његове успомене, па тако и Андрића, припадника Младе Босне, који је заносе младалачких тлапњи платио мариборским затвором, сигурно „одговорним” за каснију скепсу и песимизам, облаке који су, попут оних над сокобањском котлином, прекривали и његово лично небо. Некадашње затворско искуство преточио је и у ремек-дело, роман „Проклета авлија”, причу о цариградској апсани.

Но не иде да на тренерке и дуксерице брендирамо затворске решетке и „самице”, иако су тесне попут модерних мајица. Српски затвори су одавно пренапучена места, визионарски потврђујући филозофију Карађоза, управника Авлије, да на видику нема невиних и да би Авлијска ћорка, што се тиче поштених, требало да буде од мора до мора. А ми морамо некако да се рекламирамо, да наоколо показујемо мираз не би ли се допали европском младожењи док је још у пуној снази да може да конзумира брак. Очекујемо све само не оно хватање за зелен бор.