У последње вријеме волим да се бавим рачунским радњама, ваљда зато што овај капитализам стварно оставља човјека без душе.

Умјесто да се радујем и будем пјеснички расположен што ми клинци крећу у нове разреде, да се поносим и надам њиховим прошлим и будућим успјесима, ја као неки бизнисмен рачунам.

Осамсто хиљада основаца плус 400.000 средњошколаца је милион и двјесто хиљада ђака, плус 100.000 студената импозантна је бројка од милион и тристо хиљада муштерија који не питају пошто је књига, јер морају обавезно да је купе по плану и програму.

То јест најмање по пет комада, гдје сте видјели да ђаку треба само једна књига?

Милион и тристо хиљада муштерија пута најмање по пет књига је шест и по милиона комада књига.

Ако књига у штампи кошта један евро максимално, а продаје се најмање за пет евра, долазимо до зараде од четири евра по књизи.

Шест и по милиона књига по четири евра је 26 милиона евра зараде.

Мнооого брате! Није ни чудо што се сад једне књиге проглашавају неважећим, па на ту фору може да се намакне још неколико милиона... То јест, превелики је профит, сигурно су и притисци на надлежне сразмјерни.

Много чисте лове, без рада.

Кад сам ја био у школи, у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, користили смо углавном половне уџбенике, нове су куповала само дјеца високих официра и секретара комитета.

Међутим, видим да сада уџбенике праве за једнократну употребу, тако што је предвиђено да се по њима пише, па их вјешто називају „радна свеска”.

Сваке године мора да се купи нова. А и ове класичне уџбенике мијењају сваке године, не због промјене садржаја, наравно, него да би дјеца била принуђена да је опет купе.

Ваљда је у социјализму властима било у интересу да генерације буду образоване што јефтиније, овај брутални капитализам заправо не зазире од намјере да нам јасно покаже како га образовање уопште не занима.

Немилосрдна машинерија капитализма тражи само полуписмено, некритичко тржиште које некритички купује и шта му треба и шта не, остављајући тако вјечно најшири слој становништва у дужничком ропству.

У ствари, права истина је у следећем, кад је друштво примитивно, све једно је да ли је капитализам, комунизам, феудализам, да л’ су партизани ил’ четници, да л’ надиру Турци ил Угари, примитивно друштво види се по својој бруталности према слабима.

Према, дјеци, старцима, болесницима, ђацима, препуштајући их жедним очњацима унезвјерених бизнисмена, којима је од милиона, јахти, малољетних курви, кокаина и „дон перињона” из срца исцурило све осим жеље за профитом.

При том нема државне воље да нас од њих штити, није тешко погодити због чега.

Радници, сељаци, поштена интелигенцијо!

Опрез. Скинуће нам кожу с леђа ако не отворимо четворо очи!