После сваке посете Београду, ма колико она била кратка или дугачка, настојим да напишем неколико реченица које би, по мом уверењу, најуспешније приказале моја осећања и увиде, али и дале сажет приказ ситуације у којем се Београд (и цела Србија, наравно) сада налази. Листове папира на којима то бележим чувам у кутији од ципела, поређане хронолошким редом и стиснуте малим металним штипаљкама. Понекад тражим међу њима неку забелешку или мисао или, пак, прву реченицу неке будуће приче. У последње време, међутим, све теже се одлучујем да кварим редослед тих папира, као да сам одједном осетио да су промене у Београду добрим делом стале, те да више не постоји осећај континуитета у сфери промена.

Реченица која је најчешће помињана током мог последњег боравка у Београду постоји у неколико верзија, али све се оне могу свести на основну тврдњу: „Власт не ваља!” Сваки пут када бих је чуо, пожелео сам да упитам: А када је то, молићу лепо, власт била ваљана и добра? И оно што је најважније – са чиме ми поредимо ову власт? Када је то нама било толико добро да жалимо за тим временом и том влашћу? У доба Милошевића? У време комунистичке диктатуре? Шта ми, заправо, знамо о власти и ко је тај који ће нам објективно рећи: Ево, ово су модуси доброг рада власти, а ово смернице рада власти у одређеним друштвеним околностима.

У околностима као што су наше, реакције су више-мање исте свугде у свету: подстиче се потрошња иако се истовремено ограничавају плате и повећавају каматне стопе. Говори се о незапослености, истичу се разни примери неуспеха и губитка радних места. Међутим, у сличним ситуацијама власт се увек исто понаша, погледајте, рецимо, Грчку, где је људима сигурно подједнако тешко, можда чак и теже него код нас. Грчка древна демократија и наша нова (и аматерска) марширају заједно у залазак сунца...

Наравно, најлакше је обећавати промену без обзира на то да ли је реч о реалним могућностима или о стварању разних визија које су далеко од стварности. Посао власти јесте да испреда такве приче да би скренули пажњу јавности са неких других, много озбиљнијих ствари, али дешава се да на крају сама власт поверује у ту своју причу и страшно се разочара када схвати да се ништа од те приче није остварило.

Да, таква је власт и ту се не може много тога урадити. Међутим, то не значи да власт треба да се извуче из свега овога без икаквих последица. Истина је да шут тешко излази на крај са рогатим, али постоје начини и методи да се шут подсмехне рогатом на заобилазни начин. При том помишљам на нешто што се назива „грађанском непослушношћу” и што пружа могућност сваком грађанину да се на свој крајње специфичан начин подсмехне онима који су га довели у овакву ситуацију.

Најчешћи облик овакве непослушности су мирна окупљања, без насиља, када се блокирају неке улице или мостови да би се на тај начин скренула пажња на нешто што смета онима који протестују. Знатно егзотичнији облик протеста је седење у крошњама дрвећа које је осуђено на сечу. Овом приликом предложио бих нову врсту протеста, тзв. прозорску грађанску непослушност. Наиме, у одређеном тренутку, рецимо у три по подне, сви грађани би требало да отворе неки прозор у својим становима, али оне који гледају на улице, и да наредних два-три минута понављају исте реченице: „Никоме нећу дозволити да замрси нити моје судбине и да ме лишава мога поноса. Свој живот желим да проживим онако како то ја желим а не онако како то желе други”.

Када би сто хиљада људи истовремено изговарало ове речи, била би то грмљавина коју би свакако чули они којима је намењена. После прозорске непослушности, почели бисмо да примењујемо пешачку непослушност. У одређеном тренутку дана сви би пешаци (они који подржавају овакав вид протеста) стали на месту на којем би се затекли и остали непокретни наредних два минута. Ова акција врло лако би стварала гужву и застоје у саобраћају, што значи да учесници треба да буду спремни за псовке и малтретирање, па чак и за могуће нападе.

Додатна варијанта подразумева седење на улицама и тротоарима, као и рецитовање договорених слогана (као и у прозорској непослушности).

Да се разумемо, ниједна од овако припремљених израза грађанске непослушности неће много утицати на политичку ситуацију у Србији, што и није њен примарни циљ. Али зато оне могу да имају и те како користан ефекат на појединце, којима ће помоћи да поврате пољуљано самопоуздање, као и да осете да могу, ако затреба, активно да учествују у доношењу одлука од којих ће свима нама једног дана бити боље. Судећи по свему, тај дан је још доста далеко, али ако постанемо непослушни, можда ће брже доћи.