У смирај дана, обично, кренем у шетњу с намером да се опустим после напорног рада. Иако сам навикао да се у земљи Србији често нађем у средишту надреалних призора сиромаштва, нисам могао ни да сањам призор који сам угледао на углу једне улице у елитном делу престоног града.

Два сиротана, један старији, други млађи, на расклиматаној справи која је некада била бицикл, жучно су се расправљали око једног јединог контејнера за одлагање смећа, што је лепши назив за ђубре. Само што се не потукоше оруђем за рад: штаповима који им служе за чепркање по контејнеру, односно по његовом ,,богатом” садржају, с обзиром на то да се налази у тајкунском крају и да га штите накострешене сигурносне камере у близини ,,објекта”.

Старији од њих двојице тврдио је да је то искључиво његов дугогодишњи контејнер, другим речима да је он једини власник тог ,,објекта” и да не дозвољава да му дођоши чепркају по ,,власништву”, јер у земљи Србији ова нова врста власништва представља питање опстанка многих људи. Млађи човек није одустао од контејнерске борбе па је посегао за флашом у којој је био гутљај вискија заостао од препијених, околних, газда. Занемео, стајао сам као укопан пред призором туге у којој и сам учествујем својим присуством. Да бих умирио ове несрећнике, усудих се да запитам старијег човека да ли је претходно био расписан тендер за власништво над контејнером? На мој ужас човек крену ка мени са ,,оруђем за рад”. Међутим, врло смирено ми је објаснио да је он, нажалост, образован човек, да није пијанац, јер не би дозволио да му колега попије гутљај вискија, да зна шта је тендерисање и да ови што живе у околним вилетинама сигурно нису дошли до њих путем тендера, осим ако постоји тендер за отимачину, а вероватно су се ,,уграђивали” у тендере које су сами расписивали. Затим ми је старији човек, уз наклон, пружио штап и рекао: ,,Господине, послужите се!” Захвалио сам и пришао контејнеру који је стварно био ,,садржајан” и пун обести околних станара.

Бициклиста, уз шкрипу расклиматаних точкова, оде да нађе, ако их је још преостало, свој контејнер. Ја, затечен, са штапом у руци и ,,изобиљем” у контејнеру, само што не узех пола хлеба јер, како ствари стоје, и та полутка полако али сигурно достиже небеску цену, примерену ,,небеском” народу.

Ако се призори оваквог живота у Србији наставе, ја присуствујем ,,светлој будућности”.

Као да изнова чујем како цео стадион Звезде скандира: ,,Помози Боже, помози Боже”. А тада је Пикси изводио само један обичан корнер.