Возачка махања

Кад неко пројури посред Бранковог моста, вијугајући и претичући брзином од 130 км на час, могао би љубазно да махне, као да каже: ,,Извините што вас умало не саставих са смрћу”. Кад се возач мучи и пет пута покушава да се паркира у некој прометној београдској улици могао би такође да махне онима које је заробио у гужви, као да хоће да каже: ,,Хвала што се стрпљиви и што ме нисте убили”.

Начин вожње одражава начин живота у друштву састављеном од нељубазних, простих, агресивних, опасних и застрашујућих. Углавном ових пет особина спушта нас остале на њихов ниво. Открио сам ово недавно док сам својој свеже моторизованој вереници покушавао да објасним зашто би требало да махне у знак извињења возачу иза себе када је стала на семафору у Цвијићевој. У принципу, није требало ништа да показује. Могла је да поново упали ауто и настави по плану, што је и урадила. А ја сам схватио да је у праву. У ствари сам хтео да махне како би предупредила невоље.

Искуство са саобраћајем у Београду навело ме је на закључак да су људи потпуни лудаци кад седну за волан. Очекујем да ће извући оружје и дићи песницу на најмању провокацију. Да сам ја био на њеном месту, сигурно бих махнуо – не зато што сам мислио да грешим, већ зато што нисам желео никакве проблеме. Тако сам то и објаснио – на тај начин показујем да сам у потпуности спреман да жртвујем своје вредности и принципе како бих избегао проблеме и евентуално насиље. И даље мислим да је нагон за избегавањем насиља добар и користан инстинкт. Ипак, сад размишљам како нас оно што радимо изнова наводи да му се систематски покоравамо. Узгред, ,,умиривање” се испоставило као веома глупа стратегија којој је Невил Чемберлен прибегао док је гледао Хитлера како улази у Пољску 1939. С друге стране, како можемо ми – грађани појединци – очекивати да ћемо променити друштво тиме што ћемо одбити његов изопачен систем вредности?

Ако одбијете да дате лекару флашу вискија како ће вас то заштитити од лошег лечења или (вероватније) од нелечења? Како ће вам куповина бити пријатнија ако не прихватите помоћ некомпетентног продавца? Ако се жалите због лошег третмана, да ли ћете добити ишта више осим још лошијег третмана? Зашто би требало да се извињавам возачу који јури само зато што идем спорије од њега? Што више удовољавамо бахатим, нељубазним, агресивним, опасним људима, више ћемо морати да трпимо ове њихове ,,квалитете”. Сад кад сам ово рекао гласно, преостаје ми да видим како ћу ово откриће применити у свакодневици. Вероватно ћу наставити да по навици нудим извињења, чак и кад су непотребна.

Живот у друштву које подстиче лоше понашање засновано углавном на страху није, по мојим схватањима, добар живот. Међутим, навике и уобичајени компромиси се, као и светла на семафору, неизбежно мењају.

Американац у Београду

(Превела: Ј. Каваја)