Za vreme  „prvobitnog zgrtanja kapitala“ događaju se nemile zloupotrebe u sferi pravnog poretka. Za naš mladi kapitalizam važno je da se to zna. Kako bismo se lakše snašli kad čujemo da je jedan sveži, sirovi gazda poslao trideset maskiranih i tupim oružjem okićenih razbijača, da pretuku jednog domaćina porodice, domaćicu i da im sasvim okupatorski demoliraju čitavu kuću. Znali bismo da to rađa brzo zgrnuti kapital.

Mi smo zbunjeni, ne znamo iz koje je rupe izmileo taj pacov sa svojih trideset maskiranih pacova. Ko ili šta stoji iza gazde, građevinskog mafijaša? Kako se on to usuđuje da u poslovne odnose unosi brahijalnu silu?

Mi iz mladog kapitalizma ne znamo odgovore na ova šokantna pitanja. Ali ako se pogleda istorija velikog svetskog, sada već prezrelog kapitalizma, naći ćemo jednu mikroistorijsku belešku u enciklopedijskom opisu prvog Rokfelera. Rokfeler se obogatio iz banke. On je bio bankar. Znači da je sam temelj njegovog bogatstva nešto iz sfere finansijskog kapitala. Umeo je s novcem. Nije bio kao onaj Lala koji se vajka:  „Ta di ću ove novce skloniti?“

Rokfeler je polovinom 19. veka očigledno inteligentnim delovanjem zadobio svoje „tajkunsko“ carstvo. Imao je on nekoliko domišljatih poteza, ali na naše zaprepašćenje, kao četvrti njegov (možda uzgredni) potez „Vikipedija“ navodi upotrebu nasilja nad poslovnim partnerima. To je, naravno, senka na istoriji ranog kapitalizma. Da li je pozni kapitalizam bez te senke, ne bih se smeo kladiti. Možda je sada svaka sila sakrivena takozvanim ideološkim paravanom. Nije uzalud dvadeseti vek bio vek rastućih ideologija. Gradile su se kulise za prikrivanje procesa zgrtanja kapitala.

Ta nasilna „upotreba“ karakteristična je za epohu kad se kapital zgrće, govorili su naši ekonomski udžbenici. A ja sve mislim da se ona nastavlja i posle mladosti kapitalizma. Protagonisti tog zgrtanja zahvaćeni su grozničavom pomamom za novim dobrima. U toj pomami oni na meni sasvim nejasan način poveruju da nema pravne kazne nad gazdom koji otme pare stanarima, a stanove im ne da, da nema kontranasilja njegovom nasilju, da se obijanje brava ne smatra provalnom krađom(!)... Poveruju i vesele se, obesno.

Evo, baš pre neki dan Udruženje novinara Srbije izdalo je saopštenje o jednom potpredsedniku opštine u srcu Srbije koji je, obraćajući se novinarima televizije „Diskos“, rekao da je „vaša televizija prerano kukuriknula, a zna se kuda to vodi!“ Zna se: skuvaće je u loncu kao nestašnog ranoranioca petla.

I dok novinari osuđuju jednog od razgaljenih čelnika lokalne samouprave, tražeći od njega (njih?) da hitno prestane da upućuje pretnje novinarima, osećamo da se pred nama uzdiže neprobojni zid. Novinarsko udruženje smatra da je posredi skandalozno ponašanje! Oni, pretitelji, misle da je posredi legalna upotreba sile. Da li?

Pretnje mogu biti istinski izraz nečije moći, ali sa stanovišta demokratskih tradicija srpske kulture, ta moć koja preti nije legalna, jer nije legalno zastrašivati.

Zastrašivanje pripada arsenalu tiranije ili diktature. A možda je, kada počnu da ga koriste civili (naš preduzimač sa 30 batinaša!), simptom da su vlasnici kapitala iz stanja individualnog posedovanja dobara oformili kapital kao društvenu silu i prešli u višu klasnu fazu oligarhije!

Već dugo zapažamo da po zemljama bivše Istočne Evrope novu sirovu gospodu nazivaju „tajkunima“. Jedino su nasuprot nama teoretičari u Rusiji sasvim čvrsti u nazivanju tih novih Rokfelera – oligarhijom. A teoretičar Kardašev je dosta davno definisao klasu trgovačkih kapitalista kao kompradorsku buržoaziju. Kompradori su fluidni i brzi latinoamerički veselnici. Možda ih mi sad imamo.

Još uvek ovim nagađanjima ne može da se dođe do odgovora: kako se, za ime sveta, nasilni kršioci dobrih poslovnih odnosa usuđuju na to? Jesu li oni zaključili da je ovde Alajbegova slama. Nije, vala.