Неке људе памтимо по њиховом изгледу, друге по ономе што су рекли, треће по ономе што су урадили, а неке памтимо по томе што их нисмо упамтили. Њихова имена су нам увек на врху језика, али никако да их изговоримо. Речи нас изневеравају и све се претвара у неразговетно муцање које уништава говор и претвара речи у звучне слагалице. Непријатне ситуације настају у тренутку када сретнемо те људе на улици или у аутобусу или, можда, у пошти. Тада се испоставља да они нас памте боље него ми њих и када нас спазе, усне им се шире у осмех и прилазе нам озарених лица, спремни – уколико је потребно – да проведу наредна два дана у разговору с нама. Међутим, ми ћутимо, пиљимо у врхове наших ципела као да сваког тренутка могу да почну да расту. Настојимо да по сваку цену избегнемо њихов поглед, јер стрепимо да ће у нашим очима препознати да не знамо ко су. Све што кажу и описују до најмањих ситница звучи као нешто што се догодило неком другом, некоме ко вас добро познаје, али тај неко ипак нисте ви. Стрпљиви сте само зато што се ред у пошти полако помера и што ћете тако успети да се напокон одвојите од тих незнанаца који знају многе детаље из вашег живота, детаље којих се ни ви више не сећате и које нисте никоме испричали, ни својој жени, ни најбољем другу из војске, па чак ни свом психијатру.

На пример, међу пријатељима мојих родитеља, присећам се као кроз маглу, постојао је један старији човек који није превише учествовао у разговору, али који је на крају неке дискусије, као да жели да је резимира, увек понављао: „Да, да... Живот није трка, живот није такмичење...” Онда би стављао шешир на главу и одлазио у ноћ.

Данас се питам да ли је он доиста постојао или сам га створио у неком кутку моје маште. Личи на један лик из мојих раних прича, на Рубена Рубеновића, предратног трговца штофовима, али колико знам јунаци разних прича и романа још нису почели да се појављују у стварности. Стога ми једино преостаје да и даље нагађам и да се надам да ће се та мала тајна једног дана сама разјаснити.

У међувремену, све чешће ми падају на памет његове речи, јер ако постоји нешто око чега се данас сви слажу, онда је то чињеница да живот јесте трка и да живот јесте такмичење. И то трка која не занима све људе и такмичење у којем многи не желе да учествују. Међутим, узалудно је наше опирање. Готово сви други мисле другачије и чине све што могу да би вас увукли у све то. Сатима ће вас, на пример, наговарати да купите један од „паметних телефона”, које они већ имају и који вам омогућују да будете повезани са било ким и било чим на овом свету, укључујући и самог себе. Додуше, тада говорите мало укоченим, роботским језиком, али брзо ћете се на то навићи. Осим тога, будући да је у питању статусна ствар, куповином тог телефона порашће вам углед у друштву. У очима пролазника постаћете „онај који не обраћа пажњу на пролазнике”, „роб најмањег екрана”, представник „брзог живота” и „непрекидне умрежености”. Све у свему, постаћете заступник брзине и идеолог непрестане промене, управо оног од чега ја покушавам да се сакријем и потражим утеху у спорости.

Стога у последње време покушавам да откријем ко је био тај стари познаник мојих родитеља и да дознам одакле потичу те две мале фразе: „Живот није трка” и „Живот није такмичење”. Замишљам да је тај познаник мојих родитеља био песник и да су то фрагменти неке његове песме, написане поучним тоном, као савет и упутство како треба живети. У време када је он то написао, живот је тек почињао да хвата залет и открива брзину, тако да је његова песма тада протумачена као сатирично виђење тадашњег стања ствари. Али ствари су се промениле и та песма би сада била схваћена као пророчка визија, нешто као ублажена верзија пророчких стихова Виљема Блејка. Сигурно би се Блејк згрозио када би се суочио са нашим светом, мада би – верујем – радо користио компјутер за даљи рад на својим илустрованим књигама.

Не могу да поверујем да има још људи којима није дојадило да јуре за временом, да истовремено раде неколико ствари, у помами да буду најбољи или најбржи. Зашто морамо да будемо бољи, зашто морамо да будемо први? Олимпијско гесло не гласи: „Важно је бити први”. Оно гласи: „Важно је учествовати”. Другим речима, победа јесте важна, али свет неће пропасти уколико се та победа не оствари. Прави такмичари се првенствено боре против себе, јер ми смо сами себи највећи противници. Тело увек игра неку своју игру а о играма (и сплеткама!) ума не треба ни говорити.

Према неким истраживањима ритам живота у Европи и Америци је подједнако брз радним данима, од понедељка до петка. Разлика се уочава само за време викенда. Наиме, тада Европљани нагло успоравају ритам и уживају у нерадним данима, док ритам америчког живота остаје подједнако убрзан и нико нема времена за одмор. Субота је радни дан, као и сви остали, а и недеља је блиско прати. Ускоро ће у Америци сви дани бити исти. Надам се да се слична ствар неће десити у Европи, јер би некима код нас то могло да послужи као аргумент против Европе. (Могу да замислим зајапуреног дискутанта у скупштини који тријумфално говори: „Замислите, па они раде свих седам дана у недељи!”) На сву срећу, Европљани воле да се одмарају, као да су и до њих доспели они крхки фрагменти који кажу да „...живот није трка, живот није такмичење...”.