Нил Фергусон (Niall Ferguson) у својој књизи „Колос: Успон и пад америчке империје” објашњава како је било могуће да британска империја влада над 400 милиона грађана Индије. Једноставно, он каже да је британско царство зависило од локалне колаборације и да без сарадње и пристанка локалних администратора и грађана да спроводе одлуке у корист Лондона никада не би било могуће да Британија освоји Индију и да је држи као своју колонију. Још један Британац, Педи Ешдаун, који је служио као представник једне сличне империје у Босни и Херцеговини, потврђује све ово у својој књизи Мачеви и плугови где пише да његова тзв. бонска овлашћења никада не би успела да није било „коначног прихватања” његових наредби од стране оних који су били субјекат тих наредби. Он додаје да би без „јавног пристанка” политичара и грађана БиХ његова овлашћења у суштини била безначајна и немогућа да се користе.

Фергусон и Ешдаун то описују због тога што обојица прижељкују да цео свет прихвати потребу да америчка империја функционише и да Америка заједно са својим савезницима, поготово с Великом Британијом, одређује и одржава ред у данашњем свету. У суштини и један и други признају да је без сагласности малих земаља и њихових политичара и власти немогуће градити било какву империју, поготово због тога што не постоји политичка воља у западним земљама за коришћење војне силе у сврху стварања и одржавања такве империје; а још важније, не постоји могућност да јавност у Америци и у ЕУ подржи изградњу империја за које би било потребно пуно финансијских средстава и људских жртава. Нису ова двојица једини који жале због тога што је немогуће изградити и одржати западну хегемонију под садашњим околностима. Некад ми се чини да и неки локални политичари на Балкану и из других делова света такође некако перверзно жале за истом западном хегемонијом. Можда то желе зато што нису способни да се сами изборе са проблемима или због тога што желе власт без одговорности.

Иако америчка моћ све више бледи, на Балкану и даље постоје политичке елите којима одговара да приказују Америку, и, уз Америку, ЕУ, као свемоћне, а сопствене земље као беспомоћне и јадне. Они својим јавностима представљају сваки ултиматум и наредбу са Запада као свршен чин, где не постоји никаква алтернатива, осим да се испуњавају све жеље Вашингтона. Неки су толико добро себе извежбали да више не чекају наредбе из Брисела и Вашингтона него сами процењују какве су њихове жеље, а онда журе да им све заврше што пре.

Јасно је да овакав однос локалних политичких елита одговара Америци и неким земљама ЕУ. На њихову жалост, ипак постоје неки политичари на Балкану који одбијају да играју улогу добрих и сервилних „партнера”. Зато тренутна ситуација у БиХ ствара нервозу и фрустрацију у канцеларији високог представника, где Валентин Инцко стидљиво користи тзв. бонска овлашћења с надом да ће неко чудо да се деси и да ће се председник Милорад Додик и власт у РС изненада вратити у прошлост. И где ће поново да прихвате да они сами служе као најлојалнији чиновници и службеници његове канцеларије и међународне заједнице.

Не само да су шансе да се ово деси скоро равне нули, него су и други у БиХ коначно схватили да моћ високог представника зависи скоро у потпуности од њихове воље да прихвате ту моћ. Тако да у последње време и хрватски политичари у БиХ такође схватају да ако постоји нада да исправе неравноправни положај Хрвата у БиХ – једноставно морају да се супротставе сили високог представника и, преко њега, његових спонзора у Вашингтону и Бриселу. Сад када Срби и Хрвати у БиХ одбијају да жртвују своје интересе и аспирације у корист империјалистичких интереса високог представника, Вашингтон и Брисел држе проблеме БиХ на дистанци и са све већим ентузијазмом баве се питањем Косова, где и даље политичке елите Приштине и Београда радо прихватају да играју улогу верних „партнера” западним царевима којима су само они остали као смоквин лист да крију њихов стид и немоћ, а и голу истину да ипак постоји алтернатива њиховој сили.