Пре 20 година окупила се група људи oд којих су се неки једва међусобно познавали, али су желели да оснују политичку опозициону странку. У канцеларији Миодрага Перишића, који је био уредник „Књижевних новина”, потписали су то вече декларацију о намерама за оснивање странке. Расправљало се ко ће то да саопшти, јер је тада то било кривично дело. Отварајући конференцију за новинаре у Дому омладине Драгољуб Мићуновић је рекао да свесно чине дело кажњиво по Уставу и Кривичном закону, да оснивају прву политичку странку опозиције. Тако је поново рођена Демократска странка. „Кад нас је било неких педесетак или стотину”, присећа се Драгољуб Мићуновић, „одлучили смо да закажемо скупштину за 3. фебруар. Али тај 12. децембар био је историјски, јер је после 50 година настала је поново једна опозициона странка.

Која би три догађаја из нове историје Демократске странке деведесетих година избрисали, а које би поново волели да доживите и проживите?

Нормално је да бих почео од трагичних догађаја, наравно ако би то било могуће да се врати филм, у том филму не би било атентата на Зорана Ђинђића. Мислим да је то био најдраматичнији догађај за странку, и за државу. Волео бих да склоним један конфликт у странци у коме сам био један од актера и због чега сам поднео оставку у странци. То је питање које не бих хтео поново да отварам, тим пре што смо се на крају опет лепо разумели, опростили и наставили да радимо јединствено. Наравно, што се тиче новије историје волео бих да обришем те поделе које су настале у целом демократском блоку, сукобе који су се догодили после смрти Зорана Ђинђића и агресију према ДС-у, обарање владе и гашење, на неки начин, убрзаних демократских пројеката у Србији.

Волео бих да поново доживим тај први тренутак или аплауз који је трајао вероватно дуже него и један за који сам знао. Трајао је бар десет минута када сам приликом отварања Скупштине ДС-а у Дому омладине рекао – а сад један аплауз за демократију, за друштво које желимо да изградимо. Наравно, и изборне победе Демократске странке, ове последње на председничким изборима, на посланичким изборима, дакле успон Демократске странке на врх политичког живота и преузимање полуга власти за уређење друштва, то су сигурно ствари које бих волео да се понављају.

Тројица лидера су обележила други живот ДС-а: ви, Зоран Ђинђић и Борис Тадић. У чему су сличности а у чему разлике између вас?

Ја сам старији али био сам Зоранов професор и пријатељ. Наши односи су били обележени тим елементом. Можда сам превише озбиљно схватао демократију у институционалном смислу потцењујући неке прагматичне циљеве. Сматрао сам да у неким стварима треба истрајати. Ти циљеви су били пре свега демократија, демократске процедуре, владавине права и оно што је јако важно било је мир и толеранција, напор да се заустави рат. То су биле ствари које су биле нове у нашем политичком животу и требало је да му дају печат. Ђинђић је био енергичнији, прагматичнији, а није имао много илузија о људима и успевао је да једним динамизмом странку усмерава у правцу неких динамичнијих, делатних политичких субјеката, понекад је доносио пребрзе одлуке. Мислим да је Тадић на неки начин спојио ове две особине. Он је с једне стране понео тај бекграунд од куће и са нама са којима се дружио и желео да се на тим вредностима истрајава. Али са друге стране он је постао реалистичнији и прагматичнији.

Најчешћа критика упућена вашој странци је је да је ДС изгубио партијску препознатљивост, да је поистовећен са влашћу на републичком нивоу?

У овоме има елемената истине. Реч је о власти као активној жељи да се има моћ да се нешто оствари, тако да се ту појављују прагматично или конкретно усмерени елементи који онда, на неки начин, разочарају људе који су принципијелни. Јако много компромиса неопходно је у вршењу власти, поготово када се са неким дели власт, када је коалициона. Али то је судбина свих који теже да имају утицаја у друштву преко власти. Централно питање је да ли је странка та која усмерава или они који су у власти врше притисак на странку, а она на неки начин аминује те њихове практичне потребе.

 Ако је СНС за Европу, ако чак каже да Србија не може да реши ниједан проблем без Америке, да је Америка број један, у чему је онда специфична разлика између Демократске странке и СНС-а?

Разлика је огромна. Не можете 20 година инсистирати на ратовима, на добровољачким организацијама да бисте се преко ноћи изјаснили како сте за одређене европске или америчке вредности. То само значи да сте нашли начин да побегнете од погрешне политике у којој сте били. То можемо да поздравимо, али да би то био искрен став, немогуће је веровати да ће људи преко ноћи уместо Карлобаг–Вировитица почети да говоре Америка – Атлантски савез, Европа. Демократска странка је од првих дана када је још био једнопартијски систем инсистирала на демократизацији, на европским вредностима, на владавини права, на миру и она није имала паравојне јединице, није се заносила пропагандом која је изоловала земљу и водили је у катастрофу.

Председник сте политичког савета да ли је то место где се креира политика странке?

Политички савет требало би да буде орган странке који директније утиче на креирање политике странке, али то је нажалост само делимично тако. По статуту странке, Политички савет разматра политичка документа, програме за изборе, за кампање, он је донео је и онај изборни програм За бољи живот... Његова улога требало би да буде пре свега у очувању неког идентитета странке и у промишљању шта треба управо у политичком животу да се чини. Онда се то разматра на председништву и на главном одбору и то би требало да буду даље смернице у странци. Међутим, у овој брзој прагматичној журби да се донесу што пре одлуке, Политички савет уместо да буде иницијатор политичких докумената, он често о томе сазнаје последњи, а онда накнадно треба да мисли да ли је нешто добро. То је једна од ствари које странка мора да мења, мора да има врло јасну „технологију доношења одлука”, мора што више да инсистира на дијалогу. Знам да ово време не трпи много расправа и дијалога, ово је „тиранија тренутка”.Ко сада саопштава шта је политика ДС-а?

У принципу то би требало да буде председник и портпарол и наравно то не би био неко ко би саопштавао само шта је та политика него и неко ко је и одговоран за ту политику. Председници странака свуда па и у нашој странци су оне особе које имају ту одговорност да кажу шта је страначка политика. Често се наравно у великим странкама као што је ДС догоди да се чују разни тонови

Ко је човек број два у ДС-у?

Ми немамо тај однос људи број један или број два као у амбасадама. Ту су потпредседници и у том смислу мислим да би човек „број два” био Душан Петровић који је заменик председника и који ради искључиво партијски. Он би се могао сматрати човеком који у консултацији са председником странке доноси одлуке које се тичу странке. Међутим, постоје и други потпредседници који су на важним функцијама у држави.

Ивана Анојчић

-------------------------------------------------------

 Тадић: Национална политика која уважава права појединца

Председник Демократске странке Борис Тадић изјавио је јуче да је једина могућа национална политика она која уважава права појединца и да је то суштина политике партије на чијем је челу. „Двадесет година смо потрошили да бисмо легитимисали националну политику, а не само грађанску”, рекао је Тадић у Београду на представљању четворотомне историје Демократске странке од 1919. до 2009. године, а преноси агенција Бета.

Тадић је рекао да од оснивача ДС-а Љубе Давидовића, преко Милана Грола, Драгољуба Мићуновића, Зорана Ђинђића, до њега, постоји вертикала – а то је договор.

ДС је настаo на идеји договора и споразума, навео је Тадић.

Историју ДС-а, тренутно владајуће партије, издао је „Службени гласник” Републике Србије, са Слободаном Гавриловићем на челу који је приређивач књиге и члан ДС-а.

Тадић је, обраћајући се окупљенима на промоцији, изразио наду да ће „Службени гласник” у наредном периоду објавити слична издања – историје других странака.