Приближавају се избори и неке партије већ најављују да ће на изборе изаћи у коалицији с једном или више странака. Оне су у лагоднијој позицији, јер знају да ће лакше прећи цензус, што самостално можда не би могле. Зато у Пољској, и још неким земљама, цензус није исти за партије које на изборе излазе самостално као за оне које излазе у коалицији.

„Партије се послуже лукавством тако што фиктивно направе савез и пређу цензус на изборима. Појединачно не би прешле цензус и ово је један од начина да уђу у парламент. То је заобилажење закона, које може да се спречи изборним законом. Тако би се онемогућила и екстремна вишепартијност која политички живот чини непредвидљивим”, каже Владимир Гоати, директор „Транспарентност Србија”.

Зоран Лучић из Цесида каже да у овом тренутку у Србији није могуће увести виши цензус за коалиције јер то није у интересу странака које су прешле цензус. „Изборни систем је веома комплексан. Његова израда је минуциозан и мукотрпан посао. У Данској је један човек направио изборни закон, он јесте компликован, али функционише. Али, ми нисмо Данска. Чак и када би две највеће странке пристале на промену правила то не би наишло на добродошлицу код грађана јер би изгледало као лупање руком о сто. Између бирачког тела и политичке елите постоји однос.”

Лучић потврђује да није исто изаћи самостално и у коалицији на изборе, али сматра да странке треба да направе нова правила.

Други проблем за повећање цензуса јесте то што је он у Србији већ висок за једну изборну јединицу. „Потребно је више од 200.000 гласова да би се прешао цензус. Да имамо десет изборних јединица, бирало би се у свакој по десет посланика и за цензус би било потребно мање гласова. Националне мањине, Мађари, муслимани или Албанци, могле би да освоје пет одсто ако изађе пет милиона бирача. Они би и без позитивне дискриминације ушли у параламент”, објашњава Гоати. Он каже да што је више изборних јединица, праг за цензус може да буде виши, а да се не угрозе мањине. „Пољска има више изборних јединица, има парламент и сенат. Њихова партијска сцена је битно смањена, са око 300 странака сведено је на много мање, а релевантно је само неколико партија. То су постигли захваљујући и новим правилима по којима за коалицију од две партије цензус расте на седам, за коалицију од три партије на осам, а ако се удружи четири или пет партија цензус се повећава пропорцијално по скали.”

Да је малим партијама тешко да изађу самостално показује пример Социјалдемократске партије Небојше Човића која је 2003. године добили око четири одсто гласова чиме је њена судбина запечаћена. Гоати сматра да ипак треба оставити могућност да се формирају нове партије јер оне доносе нове идеје као што су то учинили еколози или зелени. „Догађа се и да су партије од џинова постале кепеци, примери су ДСС и СПО.”

И поред свих проблема које странке имају у Србији опет расте њихов број, који је битно смањен после пререгистрације и сада их је 82. Више од половине, њих 47 су странке националним мањина, које не морају прећи цензус да би ушле у парламент.

„У Србији се за место у парламенту влада дарвинистичка борба зато што је то начин да странке добијају новац од дражаве. У Немачкој странке добијају новац ако су на изборима освојиле један одсто гласова а у Словенији је довољно само 0,5 одсто, и зато код њих нема борбе бити или не бити. У Србији је прошле године финансијска помоћ државе партијама које су у парламенту повећана скоро дупло зато што то саме странке одређују”, објашњава Гоати.