Дипломата од пера

Координатор правног тима Србије пред Међународним судом правде у Хагу Саша Обрадовић човек је занимљиве биографије. Спортиста, правник, талентован писац, стручњак за међународно право, на добром је путу да се придружи чувеном друштву славних српских писаца–дипломата: Дучићу, Црњанском, Андрићу, Винаверу, Ракићу.

Обрадовић је рођен у Ваљеву 1968. године. С непуних 18 година био је првак Југославије у каратеу. Правни факултет завршио је с просеком изнад девет, а већ у 29. години постао је судија Општинског суда у Ваљеву. Некако у исто време објављена је и прва збирка његових прича, „Улазак у замак” (1998). У последњем рату, 1999. године, био је војни судија у зони одговорности Дринске дивизије. За ратне доприносе добио чин потпоручника.

Проговорио је када други нису – октобра 1999. године републичком парламенту упутио је захтев за разрешење са судијске функције. Јавности је обелоданио да су судије натеране да своје поштење доказују сиромаштвом; да су приморане да за плату од 100 немачких марака суде председнику САД Билу Клинтону; да у затворе у Србији одлази само сиротиња; и многе друге ствари које су сви људи из струке знали, али нису смели да кажу.

После кратког периода бављења адвокатуром, Обрадовић се отиснуо у дипломатске воде. Постао је секретар амбасаде Србије у Хагу, а убрзо затим укључен је у правни тим Србије пред Међународним судом правде – најпре у процесу оцене легалности једностраног проглашења независности Косова, а потом и у подношење контратужбе Србије против Хрватске за геноциде извршен од 1991. до 1995. године. Заступа став да је оно што се од 1941. до 1945. године десило у НДХ „од екстремне важности за Судско веће како би се установило како је заиста дошло до таквих догађаја”.

Није члан ниједне партије. Ексклузивни је аутор „Стубова културе” од своје прве књиге. По сопственом признању, највише би волео да се посвети само писању, када би од тога могао угодно да живи. Омиљени писац му је Борислав Пекић.

Не верује у реализам у књижевности. „Мада сам имао привилегију да живим необичним животом, сматрам да савремени писци своје искуство треба да црпе из литературе, а не из живота”, рекао је у једном интервјуу. Главни лик његовог романа „Мардијан је најзад мртав” (2005) јесте евнух Мардијан који је, у ствари, епизодиста чувене Шекспирове драме „Антоније и Клеопатра”. Роман „Врт љубави” (2008) говори о брачним неспоразумима славног сликара Рубенса с првом супругом Изабелом Брант, док је тема недавно објављеног дела „Други други свијет” (2009) љубав муслиманске девојке Шахе и једног српског официра током рата у Босни. У паузи заступања интереса Србије пред Међународним судом правде у Хагу Обрадовић припрема нову књигу, под радним насловом „Разговори с Регулом”, о човеку који је био саветник на двору злогласног Калигуле.

Марко Албуновић