„Србија у марту може да добије кандидатуру, а да не доведе у опасност оно што би се могло назвати повреда достојанства и поноса. Треба само радити у смеру кооперативних аранжмана са свима са којима треба да их правимо, а који воде ка осигурању безбедности у овом делу Европе”, каже др Властимир Матејић, однедавно председник Европског покрета у Србији (ЕПуС-а).

Матејић, некадашњи директор Института „Михајло Пупин”, али и савезни министар за науку, на челу ЕПуС-а заменио је крајем новембра преминулог Живорада Ковачевића, за кога каже да има „врло велико поштовање, које није само зарад неког стандардног пијетета”.

Ако се, којим случајем, догоди да Србија не добије статус кандидата у марту, може ли се десити да онда скрене удесно?

Тада би заиста расла вероватноћа да земља скрене удесно. Али, онда би разумне снаге требало да нађу начина да тај ризик скретања удесно смање. Ако једном не положите испит, то не значи да треба од тога да одустанете. Пре неки дан сам са задовољством чуо професора Глишина. Он је као пример навео једног америчког научника који је из трећег пута одбранио докторат, што је код нас незамисливо. Тај човек је постао председник Националне академије наука САД и сада је главни уредник часописа „Сајенс”. Не постоји од тога боља научна каријера, осим, мoждa, добијања Нобелове награде. Тај човек је рекао: „То што нисам први пут положио докторат, разлог је да направим бољи докторат. А то што нисам ни други пут положио, разлог је да направим још бољи”. А у нашој култури постоји склоност ка одустајању. То нас не квалификује као посвећене људи. Посвећени народи падну, па се дигну.

После 9. децембра када је одложена одлука о кандидатури Србије, изјавили сте да је то „непедагошко закерање ЕУ”. Није ли то исувише критичка оцена за некога ко је на челу ЕПуС-а?

Када примате некога у неко чланство, увек га примате у неком стању када су потребне додатне припреме, било шта да је у питању. Гледано са тог становишта, ЕУ је у извесном смислу имала непедагошко понашање. С друге стране, мислим да ако не успеш први пут у нечему, то не значи да треба заувек да одустанеш.

Али, ово није био први неуспех. Сетимо се, ЕУ нас је и раније заустављала?

Кад се преговара о оваквим стварима, и једна и друга страна морају да буду докраја јасне. ЕУ у том процесу мора јасно да каже представницима Србије да треба учинити то и то, као што професор за испит каже – питања су та и та и научите. И све док не научите одговоре, немојте излазити на испит.

„Питање” је овога пута било у вези са Косовом. Ако се имају у виду захтеви који се постављају, пре свега Немачке, је ли то испит који Србија може да положи?

Нисам потпуно сигуран у захтеве који се постављају, јер постоје различита саопштавања тих захтева, од тога да неки кажу тражи се признавање независности, безрезервно, па до тога да се уопште не тражи признање независности. Шта је истина – то знају они који преговарају. Међутим, верујем да се тражи осигурање бесконфликтних ситуација у овом делу Европе. Сматрам да се неконфликтност на Балкану и неконфликтност у вези са Косовом може решити и без тога даСрбија призна Косово и да је довољно да ЕУ такав став прихвати.

Србија инсистира у међународним форумима да уз натпис „Косово” пише и Резолуција 1244, а за косовску, увелико и америчко-европску страну, то је неприхватљиво…?

Не признаје се Косово тиме што кажете „Ја с њима преговарам”. Признање једног ентитета који хоће да постане самостална држава ради се на начин који ће веома јасно то да забележи или се донесе одлука и каже: „То не признајем и тачка”. То, међутим, не значи да треба одустати од било какве комуникације са тим ентитетом, од заједничког решавања заједничких проблема.

Имајући у виду да опада расположење грађана према ЕУ, може ли се закључити да је европска идеја у Србији на раскрсници?

Расположење према ономе што зовемо Европа у Србији има један свој веома стабилан део који се састоји од оних који су „за” и оних који кажу „нећемо европске вредности, имамо сопствене”. Постоји и део оних који се могу обликовати медијском и политичком комуникацијом. За Србију је, по мом суду, добит оно што се зове „европске вредности” и с тим у вези учлањење, зато што смо, будући да смо културно и цивилизацијски гледано, на граници Европе, примили утицаје и једне и друге стране.

За модерна друштва од кључног значаја је да то буду друштва слободе, што је једна од вредности коју Европа гаји већ столећима и да то буду друштва уређености, што је, такође, једна од вредности која карактерише Европу.