У Србији не можете да се бавите политиком уколико нисте у блиским односима са шефом странке. То је тврдња човека који је у политици дуго и једно време је био човек од посебног поверења партијског шефа, а сада је – и поред свих функција које има – далеко од лидера. Ретко га виђа, још ређе разговара с њим. Нема ни где ни када да му каже шта мисли о неком питању, да му предложи неку акцију, кампању… У Србији шефови странака изгледају, ако не као богови, онда бар као споменици.

И Небојша Човић, некадашњи градоначелник Београда и потпредседник републичке владе, каже да у Србији не може да се води политика ако нисте блиски са шефом странке. „Око сваког председника су концентрични кругови: најужи у коме су суперблиски, шири у коме су мање блиски, најшири који су на удаљености, а затим долази чланство и грађанство. Људи у првом кругу су најближи и имају највећи утицај на председника а други круг утиче преко првог. Правило је и да прстенови постају непробојни, ако из четвртог прстена покушате да се пробијете то не иде лако, а ако успете нема опуштања. Лако је само ако то ради председник под паролом подмлађивања или освежавања кадрова.”

Раде Обрадовић, потпредседник Скупштине Србије, каже да се кренуло са сређивањем на политичкој сцени доношењем важних закона, али и да, док је на снази пропорцијални систем, појединци не морају да иду на терен, па нису ни самостални. „У Великој Британији, која има већински изборни систем, предизборни скуп траје три-четири дана и одржава се осам месеци пре избора. Сваки кандидат прави свој тим и мора да убеди људе да гласају за њега. У пропорционалном систему увек постоји изговор да сте нешто хтели, али врх странке није дозволио или омогућио. Појединац може да ради нешто на своју руку, а ако је у колизији са странком имаће последице. Код нас је на страначким изборима с два кандидата други обично излазио из странке и правио своју јер се све доживљава као сукоб а не као борба мишљења.”

Владимир Гоати, директор „Транспарентност Србија”, такође каже да није могуће водити политику ако нисте блиски са шефом странке. „Члан 102, став 2. Устава, односно бланко оставка посланика је довео до тога да ми уместо посланика имамо променљиве делегате. Само ЛДП није био за ово решење. Тај систем представништва је девијантан. Шефови имају десет дана после избора да одреде посланике и то је идеално време за корупцију. Ако нисте добри са шефом партије не можете да будете посланик. С бланко оставкама имамо делегате и делегатски систем са више партија.”

Упамћено је како је Човић говорио да је приметио да се хлади однос Милошевића према њему тако што му он није одговарао на мобилни телефон, а затим није могао да га добије ни преко секретарице. „Милошевић је имао и суперпрстен нулти или породични, а он је најјачи”, објашњава Човић. „Да бисте остварили своје идеје морате да лобирате, да имате људе из неког прстена. Пословне или пријатељске везе па да индиректно радите.” Да ли је Милошевић намерно уздизао и спуштао кадрове како нико не би порастао толико да му угрози власт? „То је феномен који се догађа свуда. И у странци се испитује јавно мњење и ако добијете високу оцену то не прија лидеру, па долази до елиминације, децентрализације или проветравања.” Да ли је као шеф београдских социјалиста и председник београдске владе могао да води своју политику? „Веома је тешко да водите политику коју желите. Вођење Београда доводило је до сукоба са шефом партије. У неким ситуацијама Милошевић ми је помогао јер је знао да неки имају анимозитет према Београду, што он није имао.”

Обрадовић каже да ни партијски функционери који су локални лидери не могу водити сопствену политику, мада су проблеми у локалним срединама другачији. И Гоати потврђује да то није могуће. „Партијско устројство подсећа на војску и мора се знати хијерархија. Посланичка група у неким земљама чак бира лидера а код нас је она технички орган. Наши представници су ипак задовољни и не траже мандат, мада су преносиоци мишљења партијског врха. За тај посао не би требало толико да буду плаћени, већ по тарифи ПТТ-а. Њихова једина креација су личне увреде.”

Код нас су шефови партија шефови и после изборних неуспеха. У свету је то другачије. Гоати каже да није било другачије, али да је постало другачије. „Код нас имамо традицију шефова партија који су изгубили више десетина избора: СПО, СРС, ДСС. На Западу се иде логиком да ако исти човек остане на челу – он постаје еманација губитничког менталитета.”

Обрадовић каже да је поређење незахвално јер су неки људи губили а затим добијали изборе. „Франсоа Митеран, који је 14 година био председник Француске у два мандата, пре тога је изгубио једне изборе, а на следеће је дошао са истим тимом рекавши да су сада уочили грешке.”

И то је то: Митеран је са својим тимом, или што би рекао Човић, својим првим прстеном, три пута ишао на изборе. Барак Обама је сада тиму с којим је дошао на врх Америке поверио да управља његовом Демократском странком.