Ante Marković, bivši presednik Saveznog izvršnog veća u takođe bivšoj državi SFRJ, danas i sutra gost je Beograda i učestvovaće, kako je javila agencija Beta, u radu regionalne ministarske konferencije. Deceniju i po nije ga bilo u balkanskim medijima. Raspad države teško je prihvatao, ali je u celonoćnom ćaskanju sa novinarom „Politike” u Sarajevu 2005. godine dao svoje viđenje zbivanja na Balkanu u ratnim 1991-1995. ali i u poratnim godinama.

„Politika” je u međuvremenu objavila, nekom zgodom, dva njegova odgovora iz tog razgovora. Prvo pitanje bivšem premijeru kojeg i danas jedni kuju u zvezde a drugi osporavaju, bilo je u vezi sa sudbinom SFRJ i mogućnostima njenog spasavanja.

– Nije joj bilo spasa. Ko je sve tada vodio republike, koliko je tu bilo prstiju mafije, političkog podzemlja, nacionalnih i verskih turbulencija. Meni je, na primer, nuđeno da 1991. učestvujem u puču. Odbio sam, jer je trebalo pohapsiti sve republičke istaknute političare osim Slobodana Miloševića. Nisam hteo da učestvujem u tome. Milošević se grdno naljutio na mene, jer nisam hteo da smenjujem Ivana Stambolića s mesta direktora Jubmes banke. Mesecima nije hteo da govori sa mnom. I Tuđman se naljutio na mene, jer nisam hteo da sarađujem s njegovim, kako sam mu u lice rekao, ustašama – rekao je Marković. Dodao je još, a to „Politika” sada prvi put objavljuje, da mu je učešće u puču nudio Veljko Kadijević, tadašnji ministar odbrane, da se istinski uplašio kada je Tuđmanu rekao citiranu rečenicu...

O ekonomskoj situaciji deset godina posle rata u svim nekadašnjim jugo-republikama Ante Marković je rekao:

– Stanje po tom pitanju u svim bivšim jugoslovenskim republikama je preslikano. Ekonomski sistemi su postavljeni tako da mladi de fakto i nemaju priliku da normalno rade, razvijaju se, uče o poslu i pristojno zarade. Svuda je na snazi, što biste rekli vi u Srbiji – ako ima hleba bez motike. Da odmah zaradi što više para, a da pri tome radi što manje, odnosno ništa ne radi. S takvim odnosom prema životu i radu teško da postoji neka perspektiva za ulazak u Evropsku uniju. Znate kako mene zavitlavaju ovde u Sarajevu. Kažu: „Predsedniče, kad mi budemo spremni za Evropu ona više neće ni postojati". Mislim da su u pravu – objasnio je Marković, inače jedan od vlasnika firme „Tehel” u Sarajevu. To je skraćenica za termo i hidroelektrane, koje, po struci elektroinženjer i bivši čuveni direktor „Rada Končara” iz Zagreba, sada projektuje. S najvećim zadovoljstvom, kaže, kao što sam seda za volan BMW-a i preko Zagreba do Graca ne stigne da se naplaća kazni zbog – prebrze vožnje.

I opet „Politika” prvi put objavljuje njegovo iskustvo s novim rukovodećim ljudima u novim državama:

– Zvali su me da pomognem njihovim ekonomijama. Odazivao sam se vrlo rado, voleo sam tu državu i osećao se njenim pripadnikom. Na čelnim pozicijama bili su uglavnom mladići s partijskom biografijom, ali bez dana radnog staža. Pa kako su oni uopšte mogli da obavljaju najviše državničke poslove? Nikako. Tako to ne ide. Moja radna biografija počela je od običnog radnika, a posle decenija i decenija vrednog rada i laganog napredovanja, okončao sam je premijerskom foteljom. A kada je na vrhu jedne države, kako god se ona zvala na Balkanu, takva osoba kao što sam opisao, šta onda očekivati od ostalih njenih državljana. Slovenija jeste, recimo, u Evropskoj uniji, ali nisam siguran da je istinski integrisana u evropsko društvo. To su dva različita pojma. O ostalima je iluzorno i govoriti. Evropske države i njihova društva su nešto previše ozbiljno za naš sveukupni balkanski mentalitet. Nažalost, ali to je tako – razmišljao je pre četiri godine Ante Marković, čovek koji je i tada smatrao sebe Jugoslovenom uz rečenicu o krahu Jugoslavije: „Tako je negde odlučeno”.

Dragan Vlahović