„Тачно је да 70 одсто Србије мене мрзи више него Италијани оног капетана кукавицу и нисам срећан због тога, али не мислим да се с тим помирим и да ћутим. Ако нас тих 70 одсто данас не разуме, разумеће нас сутра”, рекао је лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић. Према истраживањима, сви политичари у Србији поред позитивних поена имају и негативне, чак и они који су у врху по позитивним поенима. Код већине политичара преовлађују негативни поени. Јовановић је први политичар који је те чињенице храбро изговорио. Његово је уверење да су он и ЛДП често били на стубу срама јер говоре истину, или тачније оно што они верују да је истина. И прошле недеље су наставили с тим и били су у жижи политичке јавности с причом о геноцидности Републике Српске, која – по уверењу аналитичара – тешко да може да помогне Јовановићу у смањењу негативних поена које има у јавности..

Облати противника било је једно од основних правила политичког живота од почетка вишестраначја у Србији. Све опозиционаре је режим Слободана Милошевића изнео на лош глас. У том послу режим је био успешан па је Демократска странка била популарнија од свог лидера Зорана Ђинђића. Зато је опозиција покушавала да за свог председничког кандидата пронађе нестраначку личност, попут Драгослава Аврамовића, познатијег као деда Аврам. У то време Ђинђић је говорио да он и Вук Драшковић, лидер СПО-а, могу негативну слику о себи да преокрену једино ако дођу на власт и ураде много добрих ствари за грађане Србије.

Да ли ова Ђинђићева тврдња важи и данас? Шта данас треба да уради политичар да би променио лоше мишљење о себи?

Милан Николић, социолог, каже да у политичкој социологији постоји лик идеалног лидера. „Он треба да буде скроман, на пример као Војислав Коштуница који живи у свом стану, али онда је ту велико обезбеђење које смета комшилуку. Треба да буде поштен и да ради за општу ствар, али то не значи да ће они који живе аскетски постати значајни. Политичар треба да буде изузетан и да се не хвалише, да изгледа председнички, импозантно. Може се рећи да су такви били Вили Брант и Улоф Палме. Брант је имао харизму, знао је да пева, Палме је излазио без обезбеђења, возио је бицикл и тако је убијен на улици после једне биоскопске представе. После убиства и министарке у Шведској више нико не изиграва скромност.”

Николић објашњава да грађани воле да политичари личе на њих. „Људи воле да гледају себе као у серији ’Село гори а баба се чешља‘. Воле да политичари буду народни људи. Зато су амерички председници Роналд Реган и Џорџ Буш изигравали каубоје. Има оних који припадају високој класи, имају новац и завршили су Харвард, а терају их да глуме народске људе како би добили пет одсто више гласова. Они су творевине рекламних агенција, а грађани се преваре мислећи да су они један од њих. Људи хоће да политичар буде изузетан, али да пије пиво и иде на фудбал, што политичар и ради да би продавао маглу народу.”

Милош Ђајић из Центра модерних вештина сматра да сваког политичара треба да занима да уради нешто добро да би се променило мишљење о њему. „Политичар треба да се приближи народу и да ради у његовом интересу. Али, ако је медијски сатанизован као што је то био Зоран Ђинђић и као што је сада Чедомир Јовановић онда је то страшно тешко, готово немогуће.”

„Важно је да постоји склад између онога што политичар говори и начина на који живи. То је важно да би му грађани веровали”, објашњава Ђајић. „Али, с друге стране, грађани би хтели да неко други све уради место њих. Они очекују да политичари буду у њиховој служби, а политичари се понашају арогантно, бахато, лажу… Проблем је што грађани нису активни, што не одговарају на потезе политичара. За ту пасивност је одговорно више фактора: од образовног система до наслеђеног фактора из прошлих времена и страха од тајних служби. Недостају нам активни грађани који се не плаше.”

Ђорђе Вуковић, програмски директор Цесида, каже да свуда у свету политичари имају и позитивне и негативне поене. „Увек постоје опоненти, па тако једног политичара воли 60 одсто а 40 одсто су опоненти. Али, кључно је питање ко ће гласати за њих. Расим Љајић је најбоље оцењен политичар,али неће сви гласати за њега. Могуће је да вас 90 одсто испитаника воли, а да нико не гласа за вас. Чедомир Јовановић има седам-осам одсто гласача иако га 70 одсто испитаника не воли. Иако је неомиљен од једног дела бирача, он има резервоар гласова на које сигурно може да рачуна. И Борис Тадић има негативне поене од опонената. Негативним поенима не треба придавати велику пажњу.”

Вуковић каже да смо спремни да осудимо политичаре али да је тако свуда у свету. „Политичаре не можемо идеализовати. Уосталом, Слободан Милошевић је седам-осам година имао безрезервну подршку. Треба узети у обзир и податак да у Србији око 30 одсто грађана има основну школу а ни десет одсто високо образовање. И треба признати да је један део политичара своје паре зарадио поштено. Нису сви лопови. Неко је постао бољи јер је паметнији, образованији, способнији. Треба признати да је неко бољи и да је због тога више постигао, али то нико неће да призна.”