Полупразна галерија за посматраче највеће суднице Хашког трибунала поуздан је знак да је суђење Радовану Караџићу ових дана збиља почело, после бројних процедуралних заплета и симболичког отварања уводним речима одбране и оптужбе. Тај својеврсни хашки парадокс већ је виђен у случају Слободана Милошевића када су, после почетног вербалног дуела супротстављених страна, који је у процесном смислу неважан, искази сведока, с изузетком оних познатих јавности, побуђивали мање интересовања што је суђење дуже трајало.

Суђење бившем председнику Републике Српске, оптуженом за геноцид и злочине против човечности над Муслиманима и Хрватима, те узимање међународних талаца током рата у БиХ 1992–1995, биће дуготрајно. Пошто је испитивање прве четворице од најављених 400 сведока оптужбе потрајало две недеље, већ сада се чини превише оптимистичном процена председника трибунала Патрика Робинсона да ће се првостепени процес Караџићу завршити 2012, а правоснажна пресуда, после жалбеног поступка, бити изречена почетком 2014.

Мање зато што би, како верују циничнији посматрачи, Караџић желео да се процес отегне у недоглед, будући да у скорој будућности неће моћи да се бави политиком, ни алтернативном медицином, а више због чињенице да му се и смањеном оптужницом на терет стављају готово сва ратна злодела почињена над босанским несрбима.

Подсетимо, оптужница против Караџића усредсређена је на: етничко чишћење Муслимана и Хрвата широм БиХ 1992–1995; кампању терора против цивила током опсаде Сарајева у истом периоду; узимање УН особља за таоце у мају и јуну 1995, те геноцид у Сребреници и још седам општина у БиХ.

Помирен са судбином да Савет безбедности УН неће усвојити његов захтев и ослободити га специјалном резолуцијом, а на основу имунитета који му је, како вели, ономад гарантовао „булдожер дипломата” Ричард Холбрук, Караџић је, изгледа, одустао од процедуралног маневрисања. У судници је, унакрсно испитујући прве сведоке, настојао да делује као компетентни и кооперативни оптужени-бранилац и успут, попут Милошевића, задржи шта је остало од председничког ауторитета.

Будући да му је судско веће, након што је у октобру прошле године бојкотовао отварање процеса, наметнуло за браниоца енглеског адвоката Ричарда Харвија – уз упозорење да ће га активирати ако се бојкот настави – Караџић и није имао много избора до да се укључи у процес.

Јединим изненађењем у првих петнаестак дана доказног поступка могло би се назвати хладнокрвно признање пензионисаног америчког дипломате Херберта Окуна, до сада најјачег сведока оптужбе, да је током рата у БиХ више земаља, укључујући и САД, испоручивало оружје босанским Муслиманима – упркос забрани УН, и то преко базе мировних снага Светске организације у Тузли.

Караџићева одбрана је током припрема за суђење велике напоре улагала у покушаје да од више држава добије документе о тим испорукама.

„То је била јавна тајна, за то су сви знали. Раширено је било веровање да је ембарго УН неморалан, зато што је Муслиманима онемогућавао да се бране и да га стога ваља укинути”, суво је посведочио осамдесетогодишњи Окун, који је током југословенских ратова био заменик изасланика УН Сајруса Венса и Дејвида Овена. Присетио се чак, као анегдоте, да је једном згодом тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман одвео Венса и њега на загребачки аеродром и показао им ирански „боинг-747” пун војне опреме намењене Муслиманима у БиХ.

Док га је Караџић више дана унакрсно испитивао, Окун се није либио да потврди и да су међународни изасланици „веровали, али нису имали доказа” да је муслиманска страна у Сарајеву убијала француске војнике из састава Унпрофора и смишљено отварала ватру из околине градске болнице не би ли испровоцирала жестоку реакцију артиљерије Војске РС са околних брда и изазвала страну интервенцију.

Сведок је прихватио и да ниједна од три зараћене стране у БиХ није била „невина” и да су све починиле злочине. Цитирао је, при том, једног муслиманског званичника који му је рекао: „Срби су кољачи, Хрвати су убице, а ми Муслимани смо егзекутори”.

У Окуновом сведочењу би, на невољу Караџића, после тога по правилу уследило „али”, и констатација да су српске снаге починиле највише злочина, у циљу стварања сопствене етничке државе, што је оптуженог избацивало из такта. „Не волим ваше ’али’“, протестовао је Караџић више пута.

Служећи се белешкама (на 2.000 страница) које је, као дипломата старог кова, уредно водио током више од 50 разговора мировних изасланика са Караџићем 1991–1997, Окун је у судници потврдио скоро све тешке оптужбе против тадашњег вође босанских Срба.

Караџић се, посведочио је Окун, од почетка „доследно” залагао са „три државе унутар државе”, што је, по њему, било једнако подели БиХ између Срба и Хрвата, и у том циљу је употребио силу.

„То се уклапало у хтење Слободана Милошевића и Вас да створите Велику Србију... На првом нашем сусрету, у јесен 1991, рекли сте нам да ће бити рата ако српске општине у БиХ изразе жељу да остану у Југославији... Ви сте се постарали да се то и деси. Започели сте рат... Желели сте да Срби владају Србима и зато сте установили РС и етнички очистили Муслимане и Хрвате”, казао је Окун старом познанику.

Караџић је, као некада Милошевић, са оптуженичке столице узвраћао да „то није тачно и то ћемо доказати” или „доћи ћемо и на то”, тврдећи да саме Окунове белешке, из којих је опширно цитирао, говоре супротно. „Свиђају ми се ваше белешке, али не и ваши коментари”, рекао је сведоку.

Бранећи се од Окунових, како је рекао, „акузација”, Караџић је, на темељима одбране, које је почетком марта изложио у уводној речи, кривицу за рат приписао тежњама муслиманског вођства ка независности БиХ, уз занемаривање противљења и интереса српског народа.

Тврдио је и да је Исламска декларација Алије Изетбеговића била идеолошка потка за ратно деловање Муслимана у циљу стварања исламске републике без Срба, које је укључивало жртвовање сопственог народа у експлозијама на пијаци Маркале и дуготрајно ускраћивање воде и намирница грађанима Сарајева.

Уз негирање да су лидери Муслимана „злоупотребљавали патње свог народа”, Окун је Караџићу рекао да је Унпрофор подробно истражио и одбацио такве тврдње. Прецизирао је да је 1992. на Сарајево падало између 3.000 и 5.000 граната дневно, а да је из града узвраћано са око 300 пројектила мањег калибра.

Оптуженог је подсетио и да је без одговора остало питање које му је још за време рата у БиХ постављао лорд Овен – зашто не нареди обуставу гранатирања Сарајева, кад зна да се њиме угрожавају интереси Срба.

„Негирате ли ви да је ваша војска у Сребреници убила 7.000 Муслимана”, упитао је Окун у једном тренутку Караџића. Одговор је спречила интервенција Караџићевог правног саветника Питера Робинсона, који је сведока подсетио да је његово да одговара на питања, а не да их поставља.

Дописник Бете из Хага за „Политику”

Радоша Милутиновић