Коалиције без идеологије као судбина

Да ли су Србији потребне политичке партије, питање је које се поставља после ових избора, на којима се показало да могу „сви са свима”. Да ли се удруживањем са идеолошки супротстављеним странкама укида вишепартијски систем? Наши саговорници кажу да је укидање прејака реч, али и да више нема идеологије, да су коалиције „наша судбина” а да лоши изборни закони и екстремни вишепартизам, прекрајају изборну вољу грађана.

Владимир Гоати, директор Транспарентности Србија, каже да су велику муку и недоумице унеле коалиције. „У двопартијском систему се зна ко је победник. Али, када има више партија, гласање не значи много. Тако је и у Европи, 90 одсто влада од Другог светског рата су коалиционе, осим у Великој Британији. Разлог за то је хетерогена структура становништва. Све више људи само борави на некој територији, а следећа генерација узима држављанство. Коалиције су наша судбина. Имамо и екстремни вишепартизам и лош изборни закон који подразумева да је цела Србија једна изборна јединица и да је изборни цензус од пет одсто.”

Гоати каже да се мале партије „пришљамче уз велике”, донесу им десет до двадесет хиљада гласова, а самостално не би прешле цензус. „То су коалиције мрава и слона. Мало користи има велики брат, а мали се увукао у биоскоп. Зато треба увести степенасти цензус. Чешка и Пољска су ту најефикасније. Странка мора да има цензус пет одсто, али ако иде на изборе у коалицији, додаје се цензус од два одсто на сваку партију. Цензус треба да буде прилагођен броју партија у коалицији. Код нас је УРС окупио мноштво партија а цензус је био пет одсто. И тако је од укупно 85-90 партија, у нашем парламенту чак 46.”

Може се догодити и да нека партија пропадне иако је ушла у парламент, тако што јој друга са амбициозним вођством узме пет мандата. „То се догодило СДП-у у Депосу. Свакако треба смањити број учесника, али се то не чини, па је питање да ли ово некоме одговара. Не може рећи ни да су мале партије непотребне, јер оне уносе добре идеје – од екологије до феминизма. Мале партије би могле да се уједине у велике, али код нас остају сви председници уместо да буде само један”, објашњава Гоати.

О томе како сада могу „сви са свима”, чак и идеолошки, Гоати каже да нема више алтернативних идеологија, да се партије мењају из тактичких разлога и да нема више теоријских разлика између партија. „Програмска дистанца између партија је постала изузетно мала. Једино се ДСС разликује.”

И на прошлим изборима је од СПС-а зависило на коју ће страну. Зашто онда није прављена велика коалиција? „Коалиција СНС-ДС је преширока са две хомогене партије и било би „ко ће кога”. То су превише лоши односи, превише различите путање странака и цену тог удруживања платили би на следећим изборима. Међу њима би можда дошло до сукоба, а плен је ограничен, и ако једни узму више, други ће добити мање”, објашњава Гоати.

Огњен Прибићевић, из Института друштвених наука, каже да то што сви могу са свима обесмишљава странке и вишестраначки систем. „Обрушава се основни постулат политике. Код нас су у влади партије које о важним стварима мисле различито. На пример, УРС је за штедњу а ПУПС није. Губи се и подела на левицу и десницу. У САД је позната изрека – ухвати све – али се неке границе не прелазе. Било би логично да странка добије онолико министара колико је добила гласова, али то није тако, и то ће узроковати мање интересовање грађана за изборе. Италија и Грчка су због тога правиле нове странке. Није ово српски специјалитет, ми само идемо даље од других.”

„Иде се на обесмишљавање странака”, објашњава Прибићевић. Наш саговорник каже да је у српској влади цео спектар странака, од либерала, социјалиста па до деснице, а премијер има 10 одсто гласова. „Дошло је и до нестајања границе победник – губитник. Антисистемске странке које су биле губитнице 2000. године, враћају се на власт али се мора рећи да то нису исте странке”, објашњава Прибићевић.

Миодраг Радојевић, политички аналитичар, каже да се критике на ову тему појављују у последње време, али да је слично било и у претходној влади. „Критике су последица фрагментације партијске сцене и појаве партијске државе. Важно је бити на власти како би се опстало и због користи и повластица. Зато политичке институције губе на ауторитету. Сада се тај проблем изоштрава јер су дојучерашњи коалициони партнери променили дрес. Грађани су збуњени и у неверици. Није важна ни идеологија већ дељење колача.”

„Фрагментација политичког система и страначка држава, трговина мандатима, прелазак из опозиционих редова у владајућу коалицију – све су то показатељи кризе парламентаризма и вишепартизма у Србији”, каже Радојевић. „Слободни мандати показују и да не размишљамо о последицама одлуке, јер се слободан мандат не може дозволити без заштитних клаузула. Вишепартизам се извитоперио и сада је у првом плану политички профит. Садашњи сазив скупштине подсећа на мали ДОС, што је истицано као нешто непојмљиво. Поставља се питање и да ли треба поставити одређене границе екстремном вишепартизму. Али, велике странке код нас нису довољно велике. Код нас се, иначе, недовољно указује на проблеме као што су промена Устава или изборног законодавства.”