Ниједног тренутка после избора нисам помислио да напустим политику, а имајући у виду ко је покренуо ту идеју у земљи и ван ње, не пада ми на памет да се одричем бављења политиком, изјавио је председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница у интервјуу „Политици” који ће у целини бити објављен у недељном броју. „Ако политика није беспоговорно пристајање на сваку уцену споља, ако сматрате да бављење политиком не значи испразне говоре и најповршнију реторику, ако дакле имате тај дубински осећај према политици и борби за очување државних и националних интереса, зашто бисте се је одрекли”.

Кад већ помињете реторику, зашто ДСС не осуди клетве које радикали изговарају са скупштинске говорнице? Зар је такав говор примерен скупштини?

Свака странка има свој политички стил и своју реторику и није пракса да једна опозициона странка суди о реторици друге опозиционе странке. Једни говоре на један начин, други на други начин, а скупштина је право место да се то све чује и право место да народ до избора и на самим изборима процени да ли је то било добро или није. Све то – и опструкција и клетве – све су то лажне теме у односу на чињеницу да је владајућој већини пало на памет да два пута прекине рад скупштине и да је затим распусти на два месеца.

Колика је кривица опозиције за спор рад парламента?

Нема опструкције с којом једна влада не може изаћи на крај, под условом да има снагу. Али имајући у виду да за овакву владу није гласао ниједан грађанин и да је оваквим саставом владе изневерена испољена изборна воља, онда таква влада нема снагу јер нема морални ауторитет и нема политички легитимитет. И зато она ствари одлаже и пребацује на другу страну. Није опструкција нешто што се појавило у животу парламента сада, она је постојала и раније, а ја сам се и сам као председник владе у два наврата суочавао с нечим што се сада квалификује као опструкција. С друге стране, навешћу прави пример опструкције, много јачи од овог што имамо сада – то је Демократска странка која две године без иједног ваљаног разлога није учествовала у раду парламента. То је највиши степен опструкције. Али увек можете ствари решити, можете сести и договорити се, једноставно има времена и за теме које влада намеће и за теме које опозиција намеће. Ако бежите од изазова, ако нисте сигурни у себе и немате унутрашње снаге зато што нисте укорењени у бирачком телу, онда пребацујете одговорност на опозицију.

Ако ратификација енергетског споразума с Русијом буде одложена или је чак и не буде, зар то неће бити и одговорност опозиције?

На то апсолутно не утиче опструкција опозиције. Ствар је у оној слици која је отишла у јавност 25. јануара ове године – тада су председник Републике Србије, председник Владе Републике Србије, председник Руске Федерације и више министара учествовали у потписивању једног споразума. У међувремену отворила се прича о цени НИС-а, али је у време потписивања та ствар била потпуно јасна и иза ње су стали сви који су тада присуствовали у Москви. Или је у том тренутку некоме одговарало да буде присутан, да буде на слици из Москве у време председничких избора који су тада одржавани у Србији, а онда су се ствари касније промениле. Ја не знам ниједан други пример да је толико водећих људи из две државе учествовало у једном споразуму, а онда крене прича у самој владајућој коалицији о томе да ли нам је то потребно или није. Грчка је ратификовала гасни споразум са Русијом и оцењено је да је то историјски дан за Грчку. Мислим да би и за Србију тај дан требало да буде историјски, али је очигледно да у тој влади која је компонована тако како је компонована има оних који сматрају да то не би био историјски дан и да би историјски дан био да не дође до тог споразума и да гасовод оде неким другим путем, да заобиђе Србију.

Руски амбасадор је тражио да ратификација енергетског споразума буде прва тачка дневног реда скупштине. Зар то није мешање у унутрашње послове Србије?

Није мешање, јер је руски амбасадор изнео нешто што је проста чињеница – да је тај билатерални споразум временски најстарији кад је реч о пословима које скупштина треба да обави. Старији рецимо и од Споразума о стабилизацији и придруживању који је потписан 29. априла.