Више од трећине грађана Србије (36 одсто) одлуке Владе Србије у вези са решавањем „случаја Ковачевић” сматра потпуно погрешним, а тек осам одсто мисли да је влада одрадила одлично, показало је истраживање урађено за Међународни републикански институт (ИРИ) почетком марта на 2.458 испитаника. Понуђено је испитаницима да владин потез оцене на скали од један до пет. Влада је двојку добила од 19 одсто испитаника, тројку од 24 одсто, а четворку од осам одсто испитаних. Само девет одсто испитаника није имало суд о владиним мерама у „случају Ковачевић”.

Око 21 одсто испитаних признало је да уопште није пратило догађаје који се односе на тај случај, 22 одсто да није скоро уопште, а 40 одсто да је пратило површно. Тек 17 одсто грађана одговорило је да је случај пратило помно. Дакле, више од 80 одсто грађана признаје да није упознато потпуно или никако са чињеницама у вези са „случајем Ковачевић” и са потезима владе која је случај прогласила државном тајном. Упркос томе, више од 90 одсто испитаника има врло јасан суд о целом догађају.

Јавно мњење поделило се на оне који мисле да држава није требало да плати одштету нити да изручи Ковачевића Сједињеним Америчким Државама (37 одсто) и на оне који заузимају потпуно супротан став да је Ковачевића требало изручити и да није требало платити одштету (35 одсто). Оних испитаника који су сматрали да је требало платити да би Ковачевић имао фер суђење у Србији било је 13 одсто, а седам одсто је одговорило да одштету треба платити, не због Ковачевића него да би се средили односи са САД. Тек осам одсто грађана је рекло да нема став о томе (у време истраживања непотврђеним информацијама) да је Влада Србије понудила милион долара да би решила проблем.

„Свеједно шта је влада радила, они би имали такве ставове. Већина људи оваква истраживања о појединачним случајевима користи пре свега да би изнела неки свој вредносни општи суд или став према власти, западу, патриотизму и слично. Људи који имају дистанцу према свему што долази са Запада, на пример, овај појединачни случај интерпретирају према свом схватању. Принцип важи и у обрнутом смеру”, објашњава Срећко Михајловић један од наших најистакнутијих истраживача са Института друштвених наука. Друштвени расцеп у коме се налази јавно мњење дели људе. Отуда се, према Михајловићевом искуству, скоро две трећине становништва обично тврдо придржава својих вредносних опредељења у свим, па и оваквим питањима и истраживањима.

Појединачни случајеви, као што је овај, служе само као илустрација за поткрепљивање стечених ставова, објашњава Драган Попадић, социјални психолог.

„Људи већином не формирају мишљење на основу појединачних случајева већ потпуно обрнуто. О појединачним случајевима суде на основу својих општих уверења и ставова. Случајеви као што је Ковачевић служе им да би изнели своја дубља уверења”, анализира Попадић.

Ову универзалну склоност људи, дакле не само грађана Србије, можда најбоље илуструје пример из америчког Конгреса од пре неколико година када је, да би испитао колико су обавештени, један новинар питао конгресмене шта мисле о нередима у „држави Силванији”. Већина је сматрала да би Америка требало да се умеша и реши тај „силванијски проблем”. Од интервенције су одустали и они најагресивнији када им је новинар рекао да „држава Силванија” постоји само у филму браће Маркс „Луди рат”. Слично се догодило и у једном истраживању које је тестирало став америчких грађана о томе да ли треба бомбардовати Шведску јер санкције нису уродиле плодом. Резултати су били прилично поразни, јер је велики број испитаника подржао бомбардовање Шведске.

„То су судови за и против који се доносе на основу малог броја информација и на основу ставова о сличним ситуацијама и актерима. Ко је генерално скептичан према влади он ће пројектовати свој став и на друге појединачне ситуације. Зато је људима лако манипулисати. Наравно, има оних који свој став заснивају на чињеницама и то не треба занемарити”, објашњава Попадић.

„Јавно мњење није конзистентно, јер да јесте то би било мишљење а не мњење. Противречност није ништа страшно, поготово зато што смо суочени са ситуацијама које су противречне у својој бити. То је случај и са ставом јавног мњења о изручењу Ратка Младића. Скоро је једнак проценат оних који хоће у Европску унију и оних који су против изручења Младића, иако је то кључни услов за улазак у ЕУ. Па зар вама није нормално да хоћете у ЕУ, а да нећете да изручите Младића? Није наше мњење направило ту противречност, она нам је наметнута са стране. У овом случају од ЕУ и Холандије”, закључује Михајловић.