Лустрација – или зашто не учимо на својим грешкама

Закону о лустрацији истекла је важност 11. јуна јер је имао ограничен рок од 10 година трајања, а да није примењен. Није дошло ни до отварања досијеа тајних служби. Пропустили смо и суочавање с нама самима. Нисмо имали храбрости да се погледамо у огледалу и научимо нешто на сопственим грешкама.

Зашто Закон није примењен, како би изгледала политичка сцена да је заживео и шта је донео земљама које су га примениле, питали смо наше саговорнике.

Миодраг Радојевић, аналитичар, каже да Закон о одговорности за кршење људских права, који је колоквијално познат као закон о лустрацији, није примењен јер нису биле испуњене одговарајуће друштвене, нормативне и политичке претпоставке.

„Недостатак политичке воље манифестовао се приликом доношења овог закона. Закон је донет после три године од политичких промена, усвојен је по хитном поступку, на ивици парламентарног кворума и без подршке опозиционих посланика. О примени института лустрације није био постигнут консензус ни у оквиру тадашње владајуће коалиције. Инструментализација зарад стицања политичких поена и политички реваншизам били су најчешће критике па је настао широк друштвени фронт против лустрације. Поред тога, за примену овог закона било је неопходно донети и одговарајуће пратеће прописе што није учињено, а рад посебног тела за спровођење лустрације практично је био суспендован.”

Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права, каже Закон није спроведен зашто што су промене после 5. октобра биле половичне.

„У власти је било Милошевићевих људи и они су кочили промене.”

Драгомир Анђелковић, политички аналитичар, такође каже да лустрација није спроведена у земљама у којима су на власти остали такозвани реформисани представници старог режима или су се они убрзо вратили на чело државе.

„Што се Србије тиче, она је комбинација и једног и другог. Код нас се 2004. године, иако без директног учешћа у Влади, на основу пружања подршке владајућој мањинској коалицији, СПС вратио на власт. Уз то, немали број оних који су у неким периодима играли важну улогу у старом режиму били су у вођству коалиције која је 2000. године дошла на власт. Све то је нашу причу о лустрацији учинило отужном.”

Радојевић каже да у овом тренутку тешко говорити о томе колико другачије би изгледала домаћа јавна сцена да је Закон примењен јер га је требало применити пре 10 година.

„У случају да су отворени досијеи служби безбедности и да је примењена ’тврда лустрација’ на удару би се нашли многи актери политичких збивања који су имали важну улогу у српској политици у протеклој деценији. Претпостављамо да су управо они највише утицали да лустрација не буде примењена.”

Соња Бисерко каже да би нестали неки кључни људи Милошевићевог режима.

„Они су спречили суочавање с прошлошћу. Однос снага после 5. октобра није дозвољавао промене, а међународна заједница је одбијала да квалификује неке догађаје из прошлости, што ће доћи на дневни ред с уласком у ЕУ. Процес суочавања је комплексан, зависи од елите и њене одлучности, то је и генерацијски проблем. Када су на власти исти људи они то неће дозволити и до те тачке се може доћи прикључењем ЕУ. То је питање политичке воље а ми имамо више порицање. Младе генерације немају увид у то, док су старије сведоци.”

„Мало тога би се променило”, каже Анђелковић.

„Додуше, можда би у неким случајевима правда била задовољена, али и ту би асиметрија створила нове неправде. Лустрација је требало да се односи на случајеве кршења људских права после 1976. године. Међутим, десетине хиљада људи погубљено је и прогањано пре тога, убрзо после доласка комуниста на власт. Починиоци тих дела, од којих су многи били живи у време доношења закона, остали би некажњени. Отуда, било би цинично процесуирати њихову сабраћу по много мањим злочинима почињеним после 1976. године.”

Соња Бисерко каже да је лустрација у Чешкој обухватила комунистичко наслеђе јер они нису имали рат. „Ишло се дотле док је друштво могло да издржи. У Немачкој су тек сада теме избеглице и отпор Хитлеру.”

Радојевић подсећа да је у једној резолуцији Парламентарне скупштине СЕ препоручена примена различитих казнених мера за тешка кршења људских права у претходном ауторитарном систему.

„Због тога су лустрацију настојале да примене транзиционе државе и то посебно државе у поступку придруживања ЕУ почетком деведесетих година прошлог века. У свим овим земљама, као што су Чешка, Пољска, Мађарска, па и источни део Немачке, а на нашим просторима касније Словенија, Македонија и Србија, различита су искуства и примена лустрације била је суочена с низом проблема, што је довело до различитих тумачења. Поборници лустрације су сматрали да је углавном испунила своју мисију и допринела успостављању демократије у земљама где је и постојала политичка воља, док су критичари истицали да је управо компаративна пракса потврдила њену неодрживост.”